Godine 1979. jedan muškarac je usvojio devet devojčica koje niko nije želeo. Četrdeset šest godina kasnije, ono što su postale nateralo je svet da zaplače.Bio je to običan dan u decembru 1979. u malom američkom gradu Salemu.
Na vratima sirotišta pojavio se čovek po imenu Tomas Reynolds — tih, stidljiv, s rukama koje su se tresle od nervoze.
Direktorica doma ga je pitala:
„Koga ste došli da usvojite?“
On je odgovorio:
„One koje niko neće.“
U domu je tada bilo devet devojčica — svaka s drugačijom pričom, a sve s istim pogledom: pogledom dece koja su odavno prestala da veruju da ih neko želi. Tomas ih je pogledao, nasmejao se i rekao:
„Ako vi hoćete mene, ja hoću vas.“
Svi su mislili da je lud. Samac, bez žene, sa starim kamionetom i skromnim poslom — a planirao je da odgaja devet devojčica. Ali ono što je uradio narednih godina pretvorilo se u priču o najvećem srcu koje je ikad kucalo.Četrdeset šest godina kasnije, kad su se ponovo okupile, svet je video čudo koje je počelo u jednoj maloj drvenoj kući.
Tomas Reynolds nije imao mnogo. Radio je u radionici za popravku traktora, živeo u staroj kući na ivici grada i vozio kamionet koji se raspadao. Ali ono što jeste imao, davao je u izobilju — toplinu, pažnju i vreme.
Prvog dana kad su devojčice stigle, kuća je bila haotična. Najmlađa, Lusi, imala je samo tri godine i neprestano je plakala. Najstarija, Meri, imala je trinaest i odbijala da priča sa bilo kim.
Tomas je sedeo na podu, okružen devojčicama, i rekao im:
„Znam da nisam savršen. Ne umem da pletem kose, ne znam da kuvam palačinke, i sigurno ću grešiti. Ali obećavam da nikada neću otići.“
Tog trenutka, devojčice su ga prvi put pogledale bez straha.Godine su prolazile.
Tomas je svako jutro vozio devojčice u školu starim kamionetom, i svako veče sedeo s njima za stolom, čitajući bajke koje je sam smišljao. Umesto kraljeva i princeza, u njegovim pričama su glavne junakinje bile — one.
Kad bi neko pitao:
„Tomas, zašto si to uradio? Zašto devetoro?“
On bi odgovorio:
„Zato što nijedno dete ne zaslužuje da misli da nije dovoljno voljeno.“
Najstarija, Meri, postala je učiteljica. Sara, koja se godinama borila s astmom, postala je doktorka. Klara je upisala muzičku akademiju i naučila sestre da sviraju klavir.
Tomas nikada nije imao mnogo novca, ali su imale ljubav, i to im je bilo bogatstvo koje se ne meri.
Jednog dana, kad je imao 68 godina, Tomas se razboleo. Doktori su rekli da mu je srce slabo.
Kad je čuo dijagnozu, samo je rekao:
„Srce je radilo prekovremeno četrdeset godina. Ima pravo da se odmori.“
Četrdeset šest godina kasnije, u maju 2025. godine, devet žena okupilo se ispred iste male drvene kuće u Salemu. Kuća je bila renovirana, ofarbana u belo, ali na tremu je još stajala stara stolica za ljuljanje.
Meri, sada sedokosa učiteljica, držala je fotografiju iz 1979. — devet malih devojčica i čovek s velikim osmehom.
„Znate li šta mi je rekao kad sam prvi put pokušala da pobegnem?“ upitala je. „Rekao mi je: ‘Vrati se kad budeš znala šta znači dom. Ja ću te čekati.’“
Sara je kroz suze dodala:
„A kad sam pala ispit iz medicine, rekao mi je: ‘Jedan neuspeh ne briše tvoj trud. Samo ga odlaže.’“
Sedele su na travi, pričale satima, i svaka od njih ponavljala je isto:
„On nas nije spasao zato što je morao. Spasao nas je zato što je verovao u nas kad niko drugi nije.“
Tog dana su osnovale fondaciju pod imenom “Tomasovo srce”, koja pomaže deci iz sirotišta da dobiju stipendije i domove.
Na zidu te kuće, postavljena je ploča s natpisom:
“Ovdje je čovek koji je dokazao da porodica nije stvar krvi, već ljubavi.”Dok su odlazile, najmlađa, Lusi, sada baka, zastala je i pogledala kuću.
„Znate,“ rekla je, „kad sam bila mala, mislila sam da je čudo to što nas je devetoro preživelo pod istim krovom. Ali danas znam — pravo čudo je što nas je voleo jednako.“
Sunce je polako zalazilo, a kroz prozor kuće kao da je dopirao tihi šum stolice za ljuljanje.
Možda je to bio vetar.
A možda, samo možda — Tomas koji je opet čitao bajku o devet devojčica koje su postale heroji svog vremena.
