data-nosnippet>
Prvo sam ga ugledala kroz staklo hodnika – i u tom trenutku mi se stomak prevrnuo.
Nisam očekivala da ću bivšeg muža sresti baš u klinici, pogotovo ne dok drži ruku svoje nove supruge kao da je trofej.
Prišla sam da prođem, ali on se odmah nacerio onim starim, oholo nadmenim osmehom.
Pogledao me od glave do pete kao da procenjuje koliko sam „propala“ otkad nismo zajedno.
A onda je, dovoljno glasno da čuju i doktori i pacijenti oko nas, izgovorio: „Pa još uvek sama, ha? I bez dece?“
Njegova žena ga je stisla za ruku, smešeći se kao da su upravo pobedili u nečemu.
Samo sam ga gledala, ravno u oči, osećajući kako mi se u grudima podiže mirna, hladna snaga koju nisam imala dok sam ga volela.
Nije znao da se više ne bojim njegovih reči — i da ne stojim tu kao žena koju je ostavio.
Udahnula sam polako i naslonila torbu na rame, pripremajući se da mu kažem ono što će mu preseći osmeh na licu. Nisam mogla da verujem da će baš te reči potpuno ućutkati i njega… i sve oko nas.
Kad sam otvorila usta da mu odgovorim, prvo što sam primetila bila je tišina. Hodnik klinike, koji je pre samo sekundu brujao od žamora, odjednom je utihnuo kao da su svi osetili da će se nešto desiti. Njegov osmeh je postao još širi, toliko napadno samozadovoljan da mi je skoro bilo žao koliko se spremao da uživa u mom poniženju.
„Pa?“ ponovio je, podižući obrve. „Još uvek sama?“ U meni se nešto prelomilo. Nije to bila ljutnja. Nije bila ni tuga. Bila je to ona vrsta bistre jasnoće koja se pojavi tek kad shvatiš da nekome ništa više ne duguješ.
„Zapravo… ne,“ rekla sam mirno. Video se kako mu osmeh nakratko zatreperi, kao da mu nije bilo jasno šta sam izgovorila. Njegova žena je pogledala u mene s blagim podsmehom, ali i ona je polako izgubila izraz sigurnosti.
„Kako misliš — ne?“ upitao je, naginjući glavu. „Mislim,“ ponovila sam tiho, „da više nisam sama. I da nisam ovde zbog sebe.“ Njegovo čelo se naboralo. Pogledao je u moju torbu kao da u njoj krijem neki dokaz koji će mu objasniti ono što još ne razume. „A zbog koga si?“ pitao je, već pomalo nervozan.
„Zbog bebe,“ rekla sam. U tom trenutku, nešto se desilo sa njegovim izrazom lica. Kao da je neko ugasio svetlo iza njegovih očiju. Njegova žena je naglo okrenula glavu ka njemu, a prsti kojima ga je držala za ruku počeli su da se grče. „Kakve… kakve bebe?“ promucao je.
„Moje,“ rekla sam. „Moje bebe. I čoveka koji me voli na način na koji ti nikada nisi znao.“ Neko iza nas se zakašljao, pokušavajući da prikrije reakciju, ali ja nisam skidala pogled s njega. Osećala sam kako u meni raste mir, kao da se neka stara rana konačno zatvara.
„Ti… ti si trudna?“ izgovorio je jedva. „Da,“ klimnula sam. „I znaš šta je najlepše? Nisam tu da ti to dokažem. Nisam tu zbog tebe. Ti si samo slučajan prolaznik u danu koji je meni važan iz mnogo boljeg razloga.“
Njegova žena je spustila njegovu ruku kao da je vruća. Prstima je popravila kosu i stala korak unazad. „Rekao si… da ne može?“ pitala ga je tiho, gotovo šapatom. Pogledao ju je panično, nesposoban da sastavi rečenicu. „Pa… mislio sam…“ „Mislio si?“ ponovila je zabezeknuto. „Ti si mi rekao da problem nije u tebi!“
On je otvorio usta, zatvorio ih, pa opet otvorio, ali reči nisu dolazile. Samo sam ih gledala — dvoje ljudi koji su verovali da će me svojim zajedničkim podsmehom povrediti — a sada nisu znali kako da stoje, ni gde da gledaju.
„Znaš šta je najbolnije, ironično?“ rekla sam tiho. „Toliko si žurio da me poniziš da si zaboravio na jednu sitnicu — lekari su ti već godinama sugerisali da proveriš sebe, ne mene. Ali ti si odbijao, jer je lakše bilo svaliti krivicu na mene.“ Pocrveneo je odmah. Ona se okrenula ka njemu, oči pune besa. „Jesi to… istina?“ upitala ga je. Nije odgovorio. Samo je spustio pogled.
A ja sam tada prvi put osetila da sam pobedila — ne zato što sam htela da mu se osvetim, nego zato što me njegova reakcija više nije bolela. „Moram ići,“ rekla sam nežno, prebacujući torbu preko ramena. „Imam pregled. I iskreno, nemam vremena da stojim ovde i ubeđujem te koliko sam srećna.“
Njegova žena ga je pustila potpuno, napravila nekoliko koraka od njega i prišla meni. „Čestitam,“ rekla je tiho. „Stvarno. I… hvala.“ Pogledala me kratko kao žena koja je upravo shvatila u kakvu je igru uvučena — a onda se okrenula od njega i pošla niz hodnik sama.
Bivši muž je ostao da stoji, potpuno tih, spuštenih ramena, kao da mu se svet urušio pod nogama. Čak je i hodnik, pun ljudi, izbegavao da ga pogleda. A ja sam prošla pored njega bez straha, bez gorčine, samo sa blagim, malim osmehom koji je bio namenjen meni, ne njemu.
Kad sam stigla do vrata ordinacije, okrenula sam se još jednom i rekla: „Da, u pravu si — nisam sama. I nisam bez dece. Samo sam bez tebe, i to je najbolja stvar koja mi se ikad desila.“ On nije rekao ništa. I prvi put otkad ga poznajem, bila sam sigurna da neće — nikada više.
