Bilo je kasno, zgrada je već utihnula, a njegov glas preko telefona zvučao je napetije nego inače. Rekao je samo da mora neko još da vidi i da ne želi da ide sam.
Spustio sam se do prizemlja i zatekao ga kako stoji pored vrata podruma, vidno nervozan. Pitao sam ga šta je čuo, a on je slegnuo ramenima i rekao: „Kao da neko šapuće… ali nema nikoga.“ U tom trenutku mi je kroz glavu prošlo sto scenarija.
Otključali smo vrata i ušli unutra, a hladan vazduh me je odmah presjekao. Koraci su nam odzvanjali dok smo polako silazili niz stepenice. Svaki šum je zvučao glasnije nego što jeste. Odjednom smo obojica zastali. Iz mraka je došao tihi zvuk koji nije ličio ni na životinju ni na čovjeka.
Upalio sam svjetlo i trebao mi je trenutak da shvatim šta gledam. Iza starih kutija i razbacanih stvari, u uglu podruma, sjedila je mala figura umotana u ćebe. Nije se pomjerala, ali se čulo tiho disanje. Komšija i ja smo se samo pogledali, zbunjeni i zatečeni.
Prišao sam polako, pazeći da ne uplašim ono što se tamo nalazilo. Tada sam shvatio da je u pitanju dijete, možda desetak godina staro. Izgledalo je iscrpljeno i promrzlo. Srce mi je lupalo jače nego ikad.
Dječak je podigao pogled čim nas je primijetio. Nije vikao niti pokušao da pobjegne. Samo nas je gledao, kao da je čekao da ga neko pronađe. U tom pogledu nije bilo straha, već umora.
Pitao sam ga šta radi u podrumu i zašto je sam. Glas mu je bio tih dok je objašnjavao da tu dolazi već nekoliko noći. Rekao je da mu je to jedino mjesto gdje može biti na toplom. Te riječi su me pogodile više nego sam očekivao.
Komšija je sjeo pored njega i pružio mu vodu. Dječak je zahvalno klimnuo glavom i polako popio nekoliko gutljaja. Rekao je da ne želi da pravi probleme, samo da ima gdje prespavati. Nisam znao šta da kažem.
Objasnio nam je da mu se porodica nedavno preselila, ali da je on ostao jer nije imao gdje da ide. Govorio je bez patetike, kao da je to nešto sasvim normalno. Upravo to je bilo najteže za slušati. Dijete nije očekivalo sažaljenje.
Pogledao sam komšiju i vidio da mu je teško isto koliko i meni. Bez riječi smo se razumjeli. Nismo mogli da se pravimo da ovo nismo vidjeli. Nije bilo dileme šta dalje.
Pozvali smo nadležne službe, ali smo ostali s dječakom dok nisu došli. Donijeli smo mu deku i nešto hrane. Prvi put te večeri vidio sam da se opušta. Kao da je shvatio da više nije sam.
Dok smo čekali, ispričao nam je da je šaputao jer se bojao mraka. Nije htio da neko pomisli da pravi buku. Samo je pokušavao da se umiri. Taj detalj mi je slomio srce.
Kada su ljudi došli po njega, dječak je ustao i zahvalio nam se. Nije plakao niti se opirao. Samo je rekao da mu je drago što smo sišli u podrum te večeri. Te riječi su mi odzvanjale u glavi.
Dok su ga odvodili, osjetio sam mješavinu olakšanja i tuge. Olakšanje jer je sada na sigurnom. Tugu jer je uopšte morao biti tamo. To nije trebalo da se desi nijednom djetetu.
Komšija i ja smo ostali još neko vrijeme u podrumu. Tišina koja je ostala bila je drugačija nego prije. Više nije bila prijeteća, već prazna. Kao da je prostor izgubio razlog za šapat.
Vratio sam se u stan, ali nisam mogao odmah zaspati. Razmišljao sam koliko često ljudi prolaze pored tuđih problema, a da ih ne primijete. Te noći smo mogli ignorisati poziv. Ali nismo.
Shvatio sam da ponekad „čudan zvuk“ nije nešto čega treba da se plašimo. Nekad je to samo poziv u pomoć koji čeka da ga neko čuje. I tog dana smo ga čuli na vrijeme.
