Moj brak je u poslednje vreme bio pod velikim stresom, a muž me je potpuno zapostavio. Iako sam verovala da još uvek izgledam dobro i da zaslužujem pažnju, osjećala sam se jako usamljeno. Tada se dogodilo nešto što nisam mogla ni da zamislim. Jednog dana, dok je moj muž bio na poslu, na vratima se pojavio naš komšija, čovek kog sam do sada gledala samo kao prijatelja. Njegove reči i ponašanje toga dana ostavili su me u šoku, a ono što je uradio kada je ušao u kuću me šokiralo!
Moj brak je u poslednje vreme prolazio kroz teške trenutke. Iako sam uvek bila sigurna u to da sam još uvek atraktivna i da pazim na sebe, muž me je potpuno zapostavio. Nije mi davao pažnju kao ranije, a njegovi postupci su me povređivali.
Posao ga je potpuno zaokupljao, dolazio je kući umoran i bez energije, a ja sam se osećala kao da nisam važna. Usamljena i bez podrške, sve više sam osećala kako mi nedostaje ljubavi i pažnje.
Jednog dana, dok je on bio na poslu, neko je pokucao na vrata. U tom trenutku, nisam imala pojma ko bi to mogao biti. Otvorila sam vrata i ugledala našeg komšiju, mladog i zgodnog muškarca, koji je živeo u kući pored nas.
Nikada pre nisam razmišljala o njemu na bilo koji način osim kao o prijatelju, ali sada, kada je stajao ispred mene, nešto je bilo drugačije.
“Komšija, šta te dovodi?”, pitala sam, a u njegovim očima sam videla nešto novo, nešto što nisam očekivala. Nije rekao ništa odmah, ali je bio nespretan i očigledno nervozan. Nakon nekoliko trenutaka tišine, odgovorio je da želi da razgovara sa mnom.
Osećala sam se pomalo zbunjeno, ali ipak sam ga pozvala da uđe, jer nisam želela da ga odbijem.
Ušli smo u dnevnu sobu, a on je sedeo na sofi dok sam otišla do kuhinje da pripremim kafu. Osećala sam neku nelagodnost u vazduhu, ali nisam znala šta da mislim. Ponudila sam mu kafu, a razgovor je započeo neobavezno, o vremenu, o tome kako je posao bio naporan, o svakodnevnim stvarima. Činilo se da je u početku sve bilo kao obično.
Ipak, kako je razgovor odmicao, primetila sam da je u njegovim rečima bilo nečeg dubljeg. Ponekad bi me gledao s posebnim pogledom, kao da mi želi reći nešto više, ali nije znao kako da to izgovori.
Iako mi je bilo neugodno, nisam želela da prekinem razgovor. U tom trenutku, rekao je nešto što me potpuno izbacilo iz ravnoteže. Iznenada je počeo da mi deli komplimente – govorio je o tome kako sam lepa, kako imam neverovatnu energiju, kako zračim na neki način koji je teško objasniti.
Njegove reči su me zatekle, jer nikada nisam očekivala nešto takvo od njega. Činilo se kao da je sve bilo iskreno i od srca, ali ja nisam znala kako da se nosim s tim. Dugo nisam čula takve reči, a naročito ne od nekog ko mi je bio samo komšija.
Smeštala sam šoljicu kafe na sto ispred njega, a on me je i dalje gledao, sa izrazom koji nisam mogla da protumačim.
Možda sam bila previše emotivna i usamljena, ali njegov pogled, njegove reči, sve mi je odjednom počelo da pritisne srce. Počela sam da razmišljam o svemu što mi se dešavalo u poslednje vreme.
Možda sam bila previše preokupirana sopstvenim osećanjima da bih primetila sve oko sebe, ali u tom trenutku, bio je tu. Iako nije rekao ništa eksplicitno, bilo mi je jasno da je njegova pažnja prema meni više od običnog prijateljskog razgovora.
Zamišljala sam sve, a njegov pogled me podsećao na to da još uvek mogu da budem primetena, da mogu da budem voljena. I dok sam se pokušavala opustiti, osetila sam kako se sve u meni bori – želim da budem pažena i voljena, ali znala sam da ovo nije put koji treba da pratimo.
On je bio samo komšija, a ja nisam želela da upropastim prijateljstvo zbog trenutne slabosti.
Nisam imala hrabrosti da nastavim razgovor u tom smeru, ali sve što mi je rekao ostavilo me je u tišini. Nisam želela da pređem granicu koju nije trebalo preći, ali nisam mogla da ignorišem osećanja koja su se pojavila.
Taj susret sa njim mi je otvorio oči, ali nisam sigurna da sam spremna da se suočim sa posljedicama koje bi mogla da donese.
