Došla je bez najave i rekla mi stvar koju nisam smio ignorisati

Čuo sam tiho, ali uporno kucanje, kao da se neko boji da će ga neko drugi čuti. Kada sam otvorio vrata, stajala je moja komšinica, blago zadihana i vidno uznemirena. Nisam je nikada vidio u takvom stanju.

Rekla je da se izvinjava što dolazi bez najave, ali da nema na koga drugog da se osloni u tom trenutku. Pogled joj je bježao prema hodniku, kao da provjerava prati li je iko. Pozvao sam je da uđe, ali je odmah klimnula glavom i rekla da nema vremena za sjedenje.

Duboko je udahnula i rekla da je došla jer se desilo nešto što ne smije ignorisati. Rekla je da me moli da je saslušam prije nego što išta kažem. A onda je izgovorila rečenicu zbog koje sam se potpuno ukipio.

Stajao sam u hodniku i gledao je kako se bori sa sobom da izgovori sljedeću rečenicu. Nikada je nisam vidio toliko nervoznu, ruke su joj se stezale jedna o drugu kao da pokušava zaustaviti drhtanje. Pokušao sam je umiriti, ali samo je odmahivala glavom. Rekla je da ovo mora reći prije nego što izgubi hrabrost.

Pitao sam je šta se tačno desilo. Ona je duboko udahnula, pogledala prema stepeništu i tek tada ušla u stan. Nisam imao pojma zašto se toliko plaši da će je neko vidjeti. Zatvorio sam vrata i rekao joj da slobodno kaže sve što treba.

Sjela je na ivicu stolice i gledala u pod kao da mjeri svaku riječ prije nego što je izgovori. Rekla je da se već danima bori sa time šta da uradi. Rekla je da nije spavala noćima zbog straha. Nisam se mogao oteti osjećaju da će ovo biti nešto veoma ozbiljno.

Kada je konačno podigla pogled, oči su joj bile pune napetosti. Rekla je da se u našoj zgradi poslednjih sedmica dešava nešto čudno. Rekla je da čuje stvari, vidi pokrete, i da je bila uvjerena da pretjeruje. Ali onda se desilo nešto što nije mogla ignorisati.

Pitao sam je direktno da li se neko u zgradi ponaša sumnjivo. Klimnula je glavom. Rekla je da je nekoliko puta, kasno uveče, vidjela nepoznatog čovjeka kako se kreće hodnicima i ulazi u prostorije gdje niko ne bi smio biti. Rekla je da ga je pokušala pratiti, ali je uvijek nestao prije nego što je mogla išta dokazati.

Postajao sam sve nervozniji jer mi nikada nije spomenuto ništa slično. Ona je nastavila govoriti tihim glasom kao da se plaši da bi nas neko mogao čuti kroz zid. Rekla je da je sinoć vidjela istu osobu ispred mojih vrata. Srce mi je naglo poskočilo.

Rekao sam joj da sam bio kući cijelo vrijeme i nisam primijetio ništa. Ona je odmahnu glavom. Rekla je da čovjek nije kucao, već je samo stajao ispred mojih vrata nekoliko minuta, kao da osluškuje ili čeka. To me je zaista zaledilo.

Pitao sam je kako je izgledao. Opisala je brz pokret, nejasan lik, ali je bila sigurna da ga nikada ranije nije vidjela u zgradi. Rekla je da je to ono što je najviše plaši — stranac koji se pojavljuje bez razloga. I činjenica da je bio baš ispred mog stana.

Mislio sam da možda pretjeruje, ali način na koji je govorila bio je previše uvjerljiv. Rekao sam joj da sam sinoć čuo neki zvuk, ali sam mislio da je to samo šum iz stepeništa. U tom trenutku sam shvatio da se možda nešto zaista dešava, nešto što nisam primijetio.

Rekla je da nije imala hrabrosti pozvati policiju jer nema dokaz, samo osjećaj. Rekla je da joj je bilo lakše doći meni nego bilo kome drugom. Jer je mislila da će mi vjerovati više nego ostali. Osjetio sam se odgovornim i zahvalnim što se obratila meni.

Pokušao sam je smiriti i rekao da ćemo provjeriti sve zajedno. Vidio sam kako joj lice dobija malo boje, kao da dobija nadu. Rekla je da se bojala da će je neko ismijati ili reći da izmišlja. Ali ja sam znao da ovo nije nešto čemu se treba smijati.

Predložio sam da prođemo hodnikom i provjerimo ulazna vrata, sigurnosne kamere ako ih ima, sve što može pomoći da se razjasni situacija. Ona je ustala, ali se vidjelo da joj noge još uvijek drhte. Nisam je želio tjerati da ide sama nazad.

Prije nego što smo izašli, okrenula se prema meni i rekla nešto što me posebno pogodilo. Rekla je da se plaši da taj čovjek nije tu zbog nje, nego zbog mene. Rekla je da je nešto u načinu na koji je stajao ispred mojih vrata djelovalo kao da me već poznaje.

To me je potpuno zbunilo. Nisam se mogao sjetiti nikoga ko bi imao razlog da se noću mota ispred mog stana. Ali njene riječi su ostale da odzvanjaju duboko u meni. Njen strah je postao i moj.

Kada smo izašli u hodnik, oboje smo zastali. Tišina je bila toliko gusta da je gotovo parala vazduh. Pogledali smo jedno drugo i bez riječi shvatili da će ovo biti veća priča nego što smo mislili. I da više ništa u našoj zgradi neće biti isto.