Bio je hladan zimski dan i snijeg se topio po trotoaru dok sam čekao red u malom kiosku. Tada sam ga primijetio, dječaka u prevelikoj jakni, kako stoji sa strane i gleda u aparat za tople napitke.
Prišao sam mu i pitao da li je dobro. Klimnuo je glavom, ali ruke su mu se i dalje tresle. Rekao je da samo malo čeka, ali pogled mu se stalno vraćao na čaše sa parom. Naručio sam toplu čokoladu i pružio mu je.
U prvi mah je oklijevao, kao da se boji da nije za njega. Kada ju je uzeo, prsti su mu se konačno smirili. Podigao je pogled prema meni i izgovorio rečenicu koju nisam očekivao.„Ovo je prva topla stvar koju sam danas držao u rukama.“
Te njegove riječi su me zatekle jače nego što sam očekivao. Gledao sam u čašu iz koje se još dizala para i shvatio koliko sam sitnicu uzeo zdravo za gotovo. On je držao čokoladu pažljivo, kao da se boji da će nestati ako je prebrzo pomjeri. U tom trenutku, hladnoća oko nas kao da je postala jača.
Pitao sam ga gdje su mu roditelji, ali nije odmah odgovorio. Samo je slegnuo ramenima i rekao da čeka. Glas mu je bio tih, ali siguran, kao da je navikao na čekanje. Nisam želio dalje da ispitujem, ali mi je srce bilo teško.
Rekao mi je da često stoji tu jer je toplo blizu kioska. Dodao je da ponekad ljudi nešto kupe, a ponekad samo prođu. Nije zvučao ogorčeno, već kao da konstatuje činjenicu. Ta ravnodušnost me je najviše pogodila.
Dok je polako pio čokoladu, lice mu se vidno opuštalo. Prsti su mu prestali da drhte, a ramena su mu se malo spustila. Bio je to mali, ali važan trenutak. Osjetio sam kako mi se grlo steže.
Pitao sam ga da li mu se sviđa čokolada. Klimnuo je glavom i rekao da je jako slatka. Zatim je dodao da će pokušati da je pije što sporije, da bi trajala duže. Ta rečenica me je slomila više nego prva.
U tom trenutku sam shvatio da mu toplina ne znači samo fizičku stvar. Bila je to pažnja, osjećaj da ga je neko primijetio. Pogledao me je i rekao „hvala“ tiše nego prije. Ali to hvala je nosilo težinu.
Ljudi su prolazili pored nas noseći kese i žureći svojim putem. Malo ko je obraćao pažnju na nas. A meni se činilo da se svijet na par minuta zaustavio. Kao da smo bili u nekom balonu tišine.
Pitao sam ga da li ide u školu. Rekao je da ide kad može. Nisam pitao dalje, jer sam znao da odgovori možda neće biti laki. Samo sam klimnuo glavom i rekao da je važno da se drži.
Kad je popio posljednji gutljaj, držao je praznu čašu i gledao u nju. Kao da mu je žao da je odloži. Zatim me je pogledao i rekao da će se sjetiti tog dana. Te riječi su mi ostale urezane.
Ponudio sam mu još nešto, ali je odmahnuo glavom. Rekao je da je ovo dovoljno. I da je već dobio više nego što je očekivao. Ta skromnost me je razoružala.
Prije nego što je otišao, stavio je čašu u kantu i pažljivo obrisao rukave jakne. Kao da želi da pokaže da cijeni ono što je dobio. Zatim mi je mahnuo i krenuo niz ulicu. Hod mu je bio spor, ali sigurniji nego prije.
Ostao sam još malo da stojim ispred kioska. Razmišljao sam o tome koliko malo je potrebno da se nekome uljepša dan. A koliko često to ne činimo. Taj susret mi je otvorio oči.
Kasnije sam tog dana često pomislio na njega. Na njegove riječi i način na koji je držao čokoladu. Shvatio sam da su neki ljudi navikli na hladnoću, ali da toplinu pamte dugo. I da je ne zaboravljaju.
Od tada, kad god osjetim hladnoću, sjetim se tog dječaka. Ne zbog tuge, već zbog podsjetnika da uvijek mogu učiniti nešto malo. I da to malo nekome znači sve.
