Moram vam priznati da sam se zaljubila u dečka moje sestre, ali ona nema pojma o tome. Odlučila sam da odem u posetu kod njih jedan dan, jer su me zvali na ručak. Kada sam došla tamo on mi je otvorio vrata, ali nje uopšte nije bilo tamo, a on je rekao da će ubrzo doći. Dok smo sedeli i pili piće krenuo je da mi deli komplimente koji su mi jako prijali. Nakon toga je ustao i uradio nešto zbog čega ću se kajati čitav život! Kako sam mogla ispasti toliko glupa…
Bila sam svesna da je sve to pogrešno, ali nije bilo lako ignorisati osećanja koja su me preplavila. Moj život je bio u rutini, svakodnevne obaveze, razgovori sa sestrama, prijateljima, ali u zadnje vreme osećala sam se kao da nešto nedostaje. Kad sam je prvi put videla sa njim, sve mi je bilo jasno. On je bio ljubazan, pažljiv, a njegova prisutnost me je tjerala da se osećam voljeno. Iako sam znala da je pogrešno, nisam mogla da izbegnem tu privlačnost koja je rastla svakog dana.
I naravno, to sam krijela. Moja sestra ništa nije primetila. Verovala je u njihovu ljubav, kao što sam ja verovala u svoju sposobnost da potisnem svoja osećanja. Ipak, srce mi nije dopuštalo da to zanemarim.
Jednog dana, pozvali su me na ručak. Da budem iskrena, nisam im zamerala. Sestra i ja smo bile bliske, a on je bio stalno tu. I ovaj put sam otišla. Nema ničeg sumnjivog u tome, pomislila sam. Stigli su me dočekati, ali moja sestra nije bila tu. Njegove reči kada sam zakoračila u njihov dom, izgovorene s toplinom, su me zbunile.
„Dobrodošla!“ rekao je, osmehujući se. „Sestra je otišla do prodavnice, neće dugo. Ako želiš, možemo da pijemo nešto dok ne stigne.“
Dok smo sedili, razgovarali o svakodnevnim stvarima, primetila sam njegov pogled. Njegove reči su bile usmerene prema meni, a komplimenti su počeli da padaju.
„Znaš,“ rekao je, „uvek sam mislio da si prelepa, ali sada shvatam koliko si zaista posebna. Tvoja snaga, tvoj smeh… Zaslužuješ da budeš voljena na pravi način.“
Njegove reči su mi dale krila, pomislila sam da je to samo obična šala, ali osjećala sam da nije. Srce mi je brže kucalo, nisam mogla da sakrijem osećanja. Bilo je očigledno da nešto više postoji između nas, iako nisam želela da to prihvatim. Verovatno mi je bilo lakše da ignorišem to što se dešavalo u mom srcu.
Ali onda, u trenutku koji se osećao kao presudni, ustao je. Prišao mi je, gledajući me s onim pogledom koji nisam mogla da ignorišem. Nije bilo reči, samo njegov postupak. Približio se, nežno, i poljubio me.
Bio je to poljubac koji nisam tražila, ali sam ga očigledno želela. Moje srce se ludo zakucalo, a svestan je bio da nije trebalo da uradi ovo. Osećala sam se kao da se sudaram sa sopstvenim granicama, ali nisam mogla da zaustavim ovaj trenutak.
„Ne… ovo nije u redu,“ šapnula sam, povukavši se. „Moramo da stanemo.“
Njegovo lice je bilo preplavljeno krivicom, ali znala sam da nije bilo povratka. Moje srce je bilo pomešano s osećanjima krivice i želje, i taj trenutak mi nije dao da budem sigurna šta dalje. Ali, odmah sam znala da ovo nije put koji želim da idem, iako je bilo tako teško povući granicu.
Dok sam napuštala njihov dom, osećala sam duboko kajanje. Osećala sam da sam izdala svoju sestru, svog partnera, i samu sebe. Dilema koju sam stvorila bila je nesaglediva.
Nikada neću moći da zaboravim ovaj trenutak. Ne zbog toga što je bio „pogrešan“, već zbog toga što je sve ovo prešlo granicu koju nisam smela da pređem.
