data-nosnippet>
Mislila sam da je moj muž heroj jer je pomogao starijoj ženi na ulici – ali kad sam otkrila ko je ta žena, svet mi se srušio.
Bio je to običan petak, dan kao i svaki drugi. Nikola se vratio s posla kasno, sav prašnjav i umoran, ali s osmehom. Rekao je da je pomogao starijoj gospođi kojoj se pokvario auto nasred ulice. „Sirota žena, jedva stoji na nogama,“ rekao je dok je skidao sako. „Podsetila me je na moju majku.“
Divila sam mu se zbog toga. Uvek je bio dobar čovek, onaj koji pomaže drugima. Ali narednih dana, počeo je da se menja. Odlazio bi ranije, vraćao se kasnije. Na stolu bi ostavljao poruke: „Idem do gospođe Milene, da joj pomognem oko lekova.“
Bilo mi je čudno, ali nisam htela da pravim scenu. Sve dok jednog dana nisam našla poruku na njegovom telefonu — kratku, bez potpisa: „Hvala ti što si opet svratio. Znaš da mi znači da te vidim.“
Tada sam odlučila da je upoznam. Otišla sam do adrese koju sam pronašla na receptu u njegovom džepu. Mala, stara kuća na kraju grada. Pokucala sam na vrata. Kad su se otvorila, umesto slabe, starije žene, ugledala sam lice koje me je sledilo.
To nije bila nikakva „gospođa Milena“. To je bila moja svekrva — žena za koju sam mislila da je zauvek nestala iz našeg života.
Kada su se vrata otvorila, srce mi je stalo. Nisam mogla da verujem sopstvenim očima. Ispred mene je stajala Milica — moja svekrva. Žena zbog koje sam godinama živela u strahu i napetosti, koja je unela razdor između mene i Nikole, a zatim „nestala“ nakon poslednje svađe.
Nosila je istu onu sivu maramu, iste biserne minđuše koje je čuvala od mladosti. Ali sada je izgledala starije, umornije, gotovo krhko. Ipak, u očima joj je i dalje bila ona ista hladnoća.
„Ana,“ rekla je tiho, bez osmeha. „Nisam očekivala da ćeš doći.“ „Znači… ti si gospođa Milena?“ pitala sam sarkastično, i koraknula unazad da se ne slomim.
Nasmejala se, ali taj smeh nije imao topline. „Nikola je samo hteo da me zaštiti. Znao je da me ne želiš više u svom životu.“
„Da te ne želim?“ ponovila sam glasno. „Ti si bila ta koja je rekla da nisam dovoljno dobra za tvog sina. Ti si nas razdvojila!“
„Ne,“ odgovorila je hladno. „Ti si njega odvojila od mene.“ U tom trenutku iza mene se začuo poznat zvuk — Nikola. Stajao je nekoliko koraka dalje, s izrazom koji nikada neću zaboraviti.
„Znači, istina je,“ rekla sam, suze su već bile na ivici. „Sve ove nedelje, sve te poruke, laži… ti si dolazio kod nje?“
„Ana, molim te,“ rekao je smireno, ali videlo se da i njega izjeda griža savesti. „Nisam znao kako da ti kažem. Ona je bolesna.“
„Bolesna?“ prekinula sam ga. „Znači zato si me lagao? Zato si me pravio ludom? Da bi se tajno viđao sa ženom koja me je ponizila pred celom porodicom?“
Milica je uzdahnula. „Nisam tražila da mi dolazi. Sama sam ga molila da te ne uključuje. Nije hteo da te povredi.“
„A uspeli ste oboje,“ rekla sam kroz suze. Nikola je prišao korak bliže, ali sam ga odgurnula. „Znaš li koliko sam noći provela misleći da me varaš? A ti si… dolazio ovde. Kod nje. Kod žene koja me mrzi!“
„Ana,“ rekao je tiho, „ona je moja majka. I kad sam čuo da je bolesna, nisam mogao da je ostavim samu.“
„A mene si mogao?“ Zavladala je tišina. Dugo. Samo tiktakanje sata i tiho disanje njegove majke. Onda je Milica progovorila, glasom slabijim nego ikada.
„Ana, nisam te mrzela. Samo sam… bila ljubomorna. Izgubila sam sina onog dana kad te upoznao. A sada ga gubim opet.“
Suze su mi potekle. Nisam htela da ih vidi, nisam htela da me vidi slomljenu. Ali nešto u njenom glasu bilo je iskreno, po prvi put.
Nikola je sjeo pored nje i uhvatio je za ruku. „Zato sam ćutao,“ rekao je. „Jer sam znao da ne bi razumela. Samo sam hteo da se pomirim s njom dok još mogu.“
Pogledala sam ih oboje. Srce mi je bilo kao stisnuta pesnica. Želela sam da ga mrzim, da vrištim, ali nisam mogla. Samo sam tiho rekla: „Trebao si mi reći. Ja bih došla s tobom. Nisi morao da biraš između nas.“
Milica je podigla pogled, oči joj se napunile suzama. „Ne zaslužujem tvoje saosećanje,“ rekla je tiho. „Ali ako mogu nešto da poželim pre nego što odem… molim te, nemoj da ga izgubiš zbog mene.“
Nisam mogla više da izdržim. Spustila sam se na kolena pored nje i uhvatila je za ruku. Bila je hladna, ali mirna. „Ne želim da izgubim nikoga. Ni njega, ni tebe,“ šapnula sam.
Tog dana sam shvatila da su neke laži rečene ne iz zlobe, već iz straha — da se ne izgubi ono što se voli.
Nekoliko nedelja kasnije, Milica je preminula mirno, u snu. Na njenom stočiću pored kreveta bila je naša zajednička slika — ona, Nikola i ja. Na poleđini je pisalo: „Za kraj bez mržnje.“ Tada sam znala da je oproštaj jedini put kojim sam morala da krenem.
