Pozvao je svoju bivšu ženu na venčanje – da bi je ponizio pred svima. Ali kad se pojavila u Rolls-Royceu, s trojkama, svi su zanemeli.Marko je bio čovek kome je bogatstvo udarilo u glavu.
Pre tri godine napustio je Jelenu – ženu koja je s njim delila sve, od siromaštva do prvih poslovnih uspeha.
Otišao je sa drugom, lepšom, mlađom, koja je volela skupe večere i kamere.
Kad je odlučio da se ponovo oženi, poslao je Jeleni pozivnicu. Ne zato što je želeo njeno prisustvo, već zato što je želeo da je ponizi.
„Da vidiš kako izgleda žena koju sam zaista zaslužio,“ rekao je prijateljima, smejući se.
Na dan venčanja, sve je bilo spremno. Luksuz, muzika, crveni tepih. Marko je s ponosom čekao trenutak kad će njegova bivša žena ući – jadna, u staroj haljini, slomljena i zaboravljena.
Ali ono što je ugledao na ulazu, zaledilo mu je osmeh.
Crni Rolls-Royce zaustavio se ispred crkve, tiho i elegantno. Motor se ugasio, vrata su se otvorila, i iznutra je izašla ona — Jelena.
Nije nosila skupu, upadljivu haljinu, već jednostavnu, belu, savršeno krojenu — onu vrstu elegancije koja ne viče, nego govori tiho, ali sigurno. Kosa joj je bila spuštena na ramena, a na licu — osmeh. Onaj miran osmeh koji imaju samo oni koji su prošli kroz pakao i izašli iz njega nepovređeni.
Marko je ostao ukočen. Nije disao. I taman kad je hteo da napravi ciničan komentar, iz auta su izašla tri mala dečaka, identična kao preslikana. Sva trojica su nosila male crne odela i držala se za njenu ruku.
Tišina. Ceo trg je zanemeo. Muzika je prestala, gosti su se pogledavali, a nova mlada – Tamara – stisnula mu je ruku od nervoze.
„Ko su… oni?“ šapnula je.
Jelena se nasmejala i prišla Marku.
„Vidim da si me pozvao da me poniziš,“ rekla je, „ali izgleda da si ti taj koji će to danas doživeti.“„Šta je ovo, Jelena?“ pitao je zbunjeno.
„Ovo?“ rekla je i pogledala decu. „Ovo su tvoja deca.“
Njegovo lice je problijedelo.
„Moja?“„Da,“ rekla je mirno. „Kad si me ostavio, bila sam trudna. Nisam ti rekla. Nisam htela da misliš da moraš da ostaneš. Htela sam da vidiš ko si kad nemaš publiku.“
Tamara se povukla korak unazad, šokirana. Gosti su šaptali. Fotograf koji je trebalo da slika venčanje spustio je aparat.„Lagala si,“ rekao je Marko, pokušavajući da sačuva dostojanstvo.
„Ne,“ odgovorila je. „Samo sam ćutala. I to ćutanje me izgradilo više nego sve tvoje reči.“
Pogledala ga je pravo u oči. „Dok si ti trošio novac na skupe satove i žene koje te ne vole, ja sam radila. Otvorila sam mali atelje. U početku sam šila haljine. Posle godinu dana, počela sam da prodajem. Danas imam tri radnje. I da, Rolls-Royce koji vidiš — kupila sam sama.“ Njegovo lice se treslo. Nije znao šta da kaže.
„Jelena,“ promucao je, „zašto… zašto si došla?“
„Zato što si me pozvao,“ rekla je i pogledala oko sebe. „Hteo si da pokažeš svima da sam propala. Hteo si da me vidiš poraženu. A ja sam došla da ti pokažem šta znači prava snaga — ona koja se ne meri novcem, već onim što preživiš.“
Jedan od dečaka, najmlađi, povukao ju je za ruku i šapnuo:
„Mama, da li je to on?“
Ona se sagnula, poljubila ga u čelo i rekla:
„Da, dušo. To je čovek koji me je naučio kako da više nikad ne zavisim ni od koga.“
Marko je to čuo. Pogled mu je pao, ramena su mu se spustila.
Tamara je stajala pored njega, ledena, i rekla tiho:
„Možda bi trebalo da znaš — takve žene se ne zaboravljaju. I zato sam verovatno i ja pogrešila što sam te izabrala.“
Okrenula se i otišla. Venčanje je završeno pre nego što je počelo.Jelena se okrenula i krenula nazad ka kolima. Ljudi su se sklanjali s puta, neki su aplaudirali, neki su plakali.
Pre nego što je ušla u auto, zastala je i rekla mu:
„Znaš, Marko… nekad si mi bio ceo svet. Danas si mi samo lekcija. I hvala ti na njoj.“
Vrata Rolls-Roycea su se zatvorila. Motor je tiho zagrmeo, a auto se udaljio niz ulicu, ostavljajući za sobom prašinu, tišinu i čoveka koji je prvi put u životu zaista shvatio šta znači izgubiti ono što novac ne može kupiti.
I dok su trojke u kolima zaspale u njenom krilu, Jelena je pogledala kroz prozor i nasmešila se nebu. „Mama je sada dobro,“ šapnula je. „Zaista dobro.“
