Eliot je zastao na trotoaru. Bio je naviknut na glasove prosjaka po gradu, ali ovaj dečak bio je drugačiji – nije tražio milostinju, već uslugu. I u njegovom glasu nije bilo drskosti, već odlučnosti.
„Zašto baš 10 dolara?“ pitao je Eliot, podižući obrvu.Dečak je podigao pogled. Krupne oči bile su pune očaja, a obrazi crveni od zime. „Za mamu,“ rekao je tiho. „Bolestna je. Fali mi još toliko da kupim lek.“
Eliot je osetio kako mu se nešto steže u grudima, ali je odmah pokušao da uguši osećaj. Bio je čovek koji je učio sebe da ne popušta pred sažaljenjem. „Idi u prihvatilište. Postoje organizacije za takve stvari,“ promrmljao je.
Ali mališan se nije povukao. Izvadio je krpu iz stare kutije i počeo da briše. „Ne molim vas. Samo radim. Pogledajte – vaše cipele su prašnjave. Kad zablistaju, vaši prijatelji će vam zavideti. Samo mi dozvolite.“
Eliot je kratko, hladno procenio dečaka. Zatim mu je pogled pao na ženu koja je sedela uz zid, uvijena u tanki kaput. Njena glava bila je pognuta, ruke skrštene na krilu.„Tvoja majka?“ pitao je.
Dečak je klimnuo. „Da, gospodine. Ali nemojte pričati s njom. Ne želi nikoga da moli.“Kada je završio, cipele su sijale kao ogledalo. Eliot je izvadio novčanik i pružio deset dolara, a zatim i dodatnu novčanicu.
„Ne, gospodine,“ dečak je odmahnuo glavom. „Jedan par – 10 dolara. Tako sam rekao.“Eliot je za trenutak ćutao, posmatrajući ga. A onda je napravio potez koji dečak i njegova majka nikada nisu mogli ni da zamisle…
Eliot je zatvorio novčanik, ali ga nije vratio u džep. Umesto toga, spustio se na koleno, pravo ispred dečaka. Njegove oči, hladne i poslovne, po prvi put posle mnogo godina nisu imale onu ledenu masku.„Kako se zoveš?“ upitao je tiho.„Sem,“ odgovorio je dečak, i dalje držeći krpu u rukama.
„Sem,“ ponovio je Eliot, kao da pamti to ime. „I koliko često ovako radiš?“Dečak je slegnuo ramenima. „Kad god mogu. Ljudi ne vole da staju. Kažu da im gubim vreme. Ali ponekad… neko stane.“
Eliot je osetio knedlu u grlu. Pogledao je ponovo prema ženi uz zid. Njene oči bile su zatvorene, ali obrazi vlažni od suza. Videlo se da ga je čula sve vreme.Prišao joj je polako. „Vi ste njegova majka?“ pitao je.
Ona je otvorila oči, a u njima se ogledala i sramota i ponos. „Da. Žao mi je ako vas je uznemirio. Samo… ne znam šta drugo da mu kažem. Ja ne mogu da radim. A lekovi…“ Glas joj se prekinuo.
Eliot je seo pored nje na hladan beton. Ljudi koji su prolazili zastajali su i gledali, šapat se širio. Bogati direktor u skupom odelu, na trotoaru, pored žene u poderanom kaputu.„Znate li vi ko sam ja?“ pitao je Eliot tiho.Žena je odmah klimnula. „Svi znaju. Čovek koji poseduje pola ovog grada.“
Eliot se nasmejao, ali bez radosti. „Da. Čovek koji zna da računa svaku ciglu, ali ne i šta znači izgubiti dom.“ Dečak se privio uz majku. „Gospodine, ne trebate vi nas da sažaljevate. Samo dajte da zaradim. Sutra ću opet očistiti vaše cipele. Još 10 dolara. I opet. I opet…“
Eliot ga je prekinuo blagim glasom. „Sem, ti si već zaradio mnogo više nego što misliš. Znaš li zašto?“ Dečak je zbunjeno odmahnuo glavom. „Zato što nisi prihvatio ono što nisi zaradio. Ti si, mali moj, časniji od mnogih ljudi s kojima večeram za istim stolom.“
Ustao je, izvadio telefon i okrenuo broj. „Odmah mi nađite slobodan stan u centru. Da, potpuno namešten. Ne, nije za mene. Da, odmah.“ Majka je zapanjeno zurila u njega. „Šta to radite?“
„Radim ono što bi trebalo da uradim,“ odgovorio je Eliot. „Vi ćete večeras imati krov nad glavom. A sutra ću lično odvesti vas i vašeg sina kod lekara.“ „Ne,“ povikala je ona, suze su joj sad već tekle. „Ne želim milostinju. Ne želim da me ljudi žale.“
Eliot je prišao bliže i spustio ruku na njeno rame. „Nije ovo milostinja. Ovo je ulaganje u dečaka koji je odbio moj novac jer nije bio njegov. U dečaka koji zna šta znači poštenje, iako mu svet ne daje ništa.“ Sem je gledao čas majku, čas Eliota. „Hoćete da pomognete mami?“„Da, Sem,“ klimnuo je. „Ali pod jednim uslovom.“„Kojim?“ dečak je širom otvorio oči.
„Da mi sutra pokažeš kako se prave cipele da blistaju ovako,“ rekao je, pokazujući na svoje. „Jer očigledno, ti znaš nešto što ni najbolji hoteli u gradu ne znaju.“Dečak se po prvi put nasmejao, stidljivo, ali toplo.
Prolaznici su se okupljali, neki su aplaudirali, neki su samo posmatrali u tišini. Bio je to prizor koji niko nije očekivao: moćni direktor na kolenima, razgovara s detetom koje ga je podsetilo šta znači čast.
Te noći, žena i njen sin nisu spavali na ulici. Imali su krevet, toplu večeru i prvi osećaj sigurnosti posle dugo vremena.A Eliot? On je te večeri, gledajući malog Sema kako spava, shvatio da možda zaista prvi put u životu ulaže u nešto vrednije od novca – u ljudskost.
