„Idi u dom za stare“ – nekoliko dana kasnije, sin je molio majku da se vrati!

Njen sin ju je izbacio iz kuće, ali nekoliko dana kasnije otkrio je tajnu koju je krila – i na kolenima je molio da se vrati.Jutro je bilo sivo i tiho, osim zvuka dva teška kofera koja su udarila o stazu u bašti.Margaret Voker, sedamdesetšestogodišnjakinja, nije rekla ni reč dok se udaljavala od kamene kuće koja joj je nekada bila dom.

Na tremu je stajao njen sin, Brajan, prekštenih ruku. Njegova žena, Lisa, naslonjena na dovratak, hladnih očiju.„Žao mi je, mama,“ rekao je Brajan ravnodušno. „Ne možemo više da brinemo o tebi. Biće ti bolje u domu za stare.“

Margaret nije odgovorila. Nije zaplakala. Samo su joj ruke lagano zadrhtale dok je jače stegla kožne drške kofera.Oni nisu znali šta nosi sa sobom – ne samo uspomene, već i tajnu.

Tri sata kasnije, sedela je u skromnoj sobi doma za stare, zureći kroz bež zavese. U glavi su joj odzvanjali dečji smeh i miris njenog vrta – uspomene koje su nestale onog dana kada su je izbacili.

U torbi je opipala mali ključ. Ključ sef-a. Ključ koji je čuvao bogatstvo o kojem niko nije znao.Još od 1983. godine, kada je njen pokojni muž Henri uložio novac u malu kompaniju za kompjuterske delove, Margaret je mudro čuvala akcije.

Svi su tada govorili da su ludi. Ali ta mala kompanija se kasnije spojila sa tehnološkim gigantom.Margaret je prodala deo akcija u pravom trenutku i tiho sakupila pravo malo bogatstvo – 1,5 milion dolara.

Nikada nije rekla Brajanu. Nije želela da novac promeni odnos u porodici.Ali porodica je već bila promenjena.U domu za stare, Margaret je upoznala Islu, mladu volonterku vedrog duha.

Isla je pričala sa njom svaki dan, donosila joj kolače i šale, i tretirala je kao prijateljicu, a ne kao teret.„Nikad niste putovali?“ upitala je jednog popodneva, kada je videla kako Margaret gleda mapu na zidu.

„Želela sam u Grčku,“ odgovorila je tiho. „Ali život… je stao na put.“„Nije kasno,“ rekla je Isla uz osmeh.Te noći, Margaret je otvorila svoj stari kofer i izvadila požutele papire i dokumenta banke.

Svetlost lampe obasjala je iznos na računu. Dovoljno za novi život.Sledećeg jutra povukla je deo sredstava i rezervisala putovanje u Atinu – samo za sebe.U međuvremenu, u kući, Brajan je počeo da oseća nemir.

„Možda smo prenaglili,“ rekao je Lisi. „Mama je uvek bila štedljiva. Šta ako ima novac?“„Tvoja mama? Novac?“ Lisa se nasmejala. „Ona je tri godine molila da joj plaćamo telefon!“

Ali Brajan nije mogao da zaboravi način na koji je otišla – bez suza, uspravna, dostojanstvena.Nekoliko dana kasnije, kada je otišao do banke da reši papirologiju, slučajno je otkrio da Margaret ima sef.Tražio je da ga otvori.

Kada je ugledao akcije, papire i izvod sa milionskim iznosom – noge su mu zaklecala.Vratio se kući bled. Lisa je ispustila telefon kada je čula.„Znači… mogli smo da imamo sve ovo, a mi smo je izbacili?“

Brajan je spustio glavu. „Moramo da je vratimo.“Ali Margaret je u tom trenutku već sedela u avionu, po prvi put u životu putujući izvan zemlje – nasmejana, slobodna i spremna da započne novi život daleko od svih koji su je uzimali zdravo za gotovo.