Zovem se Marina i imam 24 godine i zaljubljena sam u dečka od moje sestre. Zamolila bih vas da me ne osuđujete pre nego što pročitate celu priču. Moja sestra se zabavlja s njim već 3 godine, a u poslednje vreme se stalno svađaju. Jednog dana pozvala me je sestra da dođem kod njih u goste što sam naravno prihvatila. Kada sam došla kod njih pili smo kafu i usred kafe joj je zazvonio mobitel i morala je hitno da ode na posao, a on i ja smo ostali sami. Dok smo sjedili krenuo je da mi dijeli komplimente, koji su mi jako prijali, a nakon toga je ustao i uradio nešto zbog čega ću se čitav život kajati!
Zovem se Marina i imam 24 godine. Možda ćete me osuđivati zbog svega što ću vam ispričati, ali pre nego što to učinite, molim vas da pročitate celu priču. Moja sestra je u vezi sa dečkom, Igorom, već tri godine.
Na početku je njihova veza bila jako lepa i ispunjena ljubavlju, ali u poslednje vreme, njihove svađe su postale svakodnevne. Počelo je da mi se čini da više nisu srećni, iako su oboje to negirali.
I kao sestra, nisam mogla da ne primetim te promene u njihovom odnosu. Osećala sam se bespomoćno, jer nisam želela da se mešam u njihov privatni život, ali sve je to uticalo na mene.
Jednog dana, sestra me pozvala da dođem kod njih na kafu, što sam naravno prihvatila. Nismo se viđale već neko vreme, iako smo bile bliske, život nas je malo udaljio. I tog dana ništa nije ukazivalo na to da će se nešto promeniti.
Kafa je bila vrlo obična, razgovarale smo o svakodnevnim stvarima, smejale se, pričale o poslu, o njenim planovima. Igor je sedeo pored nas i smeškao se, ali nije bio mnogo angažovan u razgovoru.
Njegova pozornost bila je usmerena više na sestru. To mi nije smetalo, jer bio je ljubazan i normalan, kao obično.
Međutim, odjednom je sestra dobila poziv na mobilni telefon, nešto hitno, i morala je da ide na posao. Ostavila nas je same. Počela sam da se osećam pomalo nelagodno, jer nikada nismo bili sami, a oboje smo znali da je situacija između njih napeta. Krenuli smo da razgovaramo, uglavnom o tome šta smo radili poslednjih dana, ali ubrzo je razgovor skrenuo na ličnu temu.
Igor je počeo da mi deli komplimente – o tome kako izgledam, kako sam se promenila, kako sam zračila pozitivnom energijom. Iako su to bili sasvim normalni komplimenti, od nekog ko je blizak, oni su mi prijali više nego što bih želela da priznam.
Počela sam da se osećam pomalo zbunjeno. Njegov način ophođenja je bio drugačiji nego inače, kao da je njegov interes prema meni postao dublji. Pomislila sam da pretpostavljam, da je to možda samo moja mašta koja je krenula u pogrešnom smeru, ali ubrzo je postalo jasno da to nije bio samo običan razgovor.
Osećala sam kako mi srce ubrzava, a u tom trenutku nisam znala šta da radim. Njegov pogled je postao intenzivniji, a u njegovim očima sam primetila neku napetost, neku vrstu privučenosti.
U tom trenutku, nisam imala dovoljno snage da se povučem. On je ustao i prišao mi, a ja nisam mogla da se pomerim. Njegov pogled bio je toliko snažan, a ja sam bila opčinjena njegovom blizinom. Polako je stavio ruku na moje rame, a potom me privukao bliže. I pre nego što sam shvatila šta se dešava, poljubio me.
Osećala sam šok, ali i uživanje u tom poljupcu. Smeštala sam sebe u trenutnu slabost, u nešto zabranjeno, ali nisam znala kako da se povučem. Moj um je bio pomešan, nisam mogla da verujem šta se dešava, a srce mi je bilo pomešano sa kajanjem i željom.
Kada se sve smirilo, osećala sam se kao da sam u stanju potpune zbunjenosti. Nisam znala šta da mislim, šta da radim, kako da se ponašam. Osećala sam strašnu krivicu, jer nisam mogla da verujem da sam to uradila – poljubila sam dečka svoje sestre, čoveka koji je deo njenog života, njenog sveta.
Osećala sam se kao da sam uništila nešto što ne mogu popraviti, kao da sam prešla granicu koja ne može da se vrati.
Od tog trenutka, ništa nije bilo isto. Kada sam otišla, sve mi je bilo jasno – nisam mogla da izbegnem realnost i bol koju sam sebi prouzrokovala. Iako sam se trudila da nastavim sa životom, krivica me je progutala.
Kako bih mogla da gledam svoju sestru u oči? Kako da joj objasnim šta sam uradila? I, još važnije, šta to znači za mene, za naš odnos?
Znam da sam napravila ogromnu grešku. U tom trenutku slabosti, nisam razmišljala racionalno, nisam se povukla kad je trebalo. Sada je to nešto što ću nositi sa sobom zauvek, i ne mogu da promenim šta se desilo.
Ali duboko u sebi znam da to nije bila prava stvar. Osećam da sam unela nered u sopstveni život i život svojih najbližih, a posledice toga nisu nešto što mogu da zanemarim.
Ono što sada želim je da pronađem način da se nosim sa svojim postupkom i pokušam da popravim odnose sa svima. Znam da je put do pomirenja dugačak, ali pokušavam da naučim iz svoje greške i da se nosim sa posledicama svojih izbora.
