data-nosnippet>
Svekrva me je izbacila iz kuće u sedmom mesecu trudnoće dok je moj muž bio na poslovnom putu – ali ono što je on uradio kada se vratio šokiralo je sve.
Stajala sam ispred kapije s torbom u ruci, dok je kiša lila niz lice. „Zar stvarno mislite da Marko neće saznati?“ pitala sam je kroz suze.
Ona se samo nasmejala. „On zna koga je oženio. Biće mu lakše bez tebe i tvog tereta.“ Njene reči bolele su više od hladnoće.
Pokušala sam da ga pozovem, ali nije se javljao. Poslala sam poruku: „Molim te, javi se, tvoja majka me izbacila.“ Nije odgovorio.
A kad sam, drhteći, čula da se brava na vratima okreće i da se vrata opet otvaraju – pomislila sam da se ona predomislila. Ali kad sam videla ko stoji na pragu, kolena su mi se odsekla.
Na pragu nije stajala svekrva. Bio je to Marko. Mokar do kože, s koferom u ruci i pogledom koji je govorio više od hiljadu reči. Nisam mogla da verujem da je tu — trebalo je da se vrati tek za tri dana.
„Šta, dođavola, se ovde dešava?“ pitao je, pogledavajući mene, pa majku koja je stajala iza vrata. Njeno lice je problijedelo, ali se brzo pribrala.
„Sine, nisam imala izbora“, rekla je tihim glasom. „Ona je… ona ti je lagala, htela je da te prevari, ja sam je uhvatila!“ „Šta?“ prošaputala sam, šokirana. „Marko, to nije istina!“
On me je samo gledao, oči su mu bile crvene od ljutnje, ali ne prema meni. „Mama, prestani“, rekao je kroz zube. „Zvao sam te juče. Rekla si da je sve u redu.“ Ona je pokušala da ga dodirne za ruku, ali se on povukao. „Da li si zaista izbila moju ženu napolje? U ovom stanju?“ „Sine, ja sam mislila da…“
„Da šta?! Da ti pripada moj život? Da ti odlučuješ gde će majka mog deteta da živi?“ Njegov glas je bio oštar, a u njemu sam čula nešto što nikad ranije nisam — granicu. U trenutku kad je spustio kofer i prišao mi, uhvatio me je za ruku i rekao: „Ulazi unutra, ljubavi. Nećeš više nikada stajati ispred ovih vrata.“
Svekrva je pokušala da ga zaustavi. „Marko, nemoj to da radiš! To je tvoja kuća!“ On se okrenuo i pogledao je ravno u oči. „Ne. Bila je. Sad je njena. Ti ćeš da odeš.“
Nisam mogla da verujem. Njegova majka je zgrabila stolicu da se osloni, a onda počela da viče: „Kako možeš to da mi kažeš?! Ja sam te odgajila! Sve sam dala za tebe!“ Marko je samo tiho rekao: „I ja sam ti verovao da voliš mene, ne moju kontrolu. Dosta je.“
Suze su mi klizile niz lice dok me je vodio unutra. Kuća je mirisala na vlagu i bol, ali sada je, po prvi put, mirisala i na pravdu. Seo je pored mene na kauč, stavio ruku na moj stomak i šapnuo: „Nećeš više nikada plakati zbog nje. Ovo dete će odrastati u miru.“
Te večeri, svekrva je spakovala svoje stvari i otišla kod svoje sestre. Kuća je bila tiha, ali u toj tišini prvi put sam osetila sigurnost. Nisam morala ništa da govorim — njegov pogled mi je rekao sve.
„Trebao sam ranije da shvatim koliko si sama bila“, rekao je. „Dok sam ja radio, ti si trpela. Više nikada.“
Spustio je glavu u moje krilo, a ja sam mu pomilovala kosu. U tom trenutku nisam osećala ni bes ni ogorčenost, samo olakšanje. Narednih dana sve je postajalo mirnije. Marko je zamenio brave, obojio zidove, kupio dečju posteljinu i rekao: „Nova faza, novi početak.“
Prvi put posle meseci, osetila sam da disanje ne boli. Kad se na vratima pojavila komšinica da pita gde je njegova majka, on je samo mirno odgovorio: „Tamo gde ne može više da povredi moju porodicu.“
Nisam rekla ništa, ali sam ga tada zagrlila jače nego ikada. Mesec dana kasnije, rodila sam našeg sina. U porođajnoj sali, dok sam čula njegov plač, znala sam da sam pobedila. Jer ljubav nije slepa — ona vidi, ali odluči da ostane samo uz one koji znaju šta znači stati uz ženu kad joj je najteže.
Kad smo izašli iz bolnice, Marko me je pogledao i rekao: „Znaš, mama me je zvala.“ „I?“ pitala sam, srce mi je na trenutak zastalo. „Rekao sam joj da može da dođe — ali samo ako dođe da se izvini tebi.“
Samo sam se nasmejala i stegla ga za ruku. Nisam više imala potrebu za osvetom. Jer sve što sam želela, već sam imala — mir, dete i muža koji je, kad je došlo vreme, izabrao pravu stranu.
