Imam dvadeset devet godina i radim u maloj kancelariji gdje svi znaju sve o svakome, čak i ono što niko nije pitao. U mom timu postoji žena po imenu Jelena, trideset dvije godine, koja je savršeno savladala onu vrstu ljubaznosti koja ne ostavlja modrice, ali ostavlja rane. Uvijek se smije, komplimentira cipele i glumi toplinu. A onda, u istoj rečenici, ubode tamo gdje najviše boli.
Mjesecima je radila jednu te istu stvar, ali samo kada je imala publiku. Na sastancima bi me pogledala pravo u oči i rekla: „Možeš li poslati taj fajl… hm, kako se ono ti zoveš?“ U prostoriji bi nastala tišina koju svi osjete, ali niko ne komentariše. Prvi put sam se nasmijala, jer nisam htjela praviti problem. Drugi put sam je ispravila i dobila čuvenu priču kako je „užasna s imenima“, iako zajedno radimo dvije godine i sjedimo nekoliko metara jedno od drugog.
Poslije toga, postalo je pravilo, ne slučajnost. Uvijek bi se desilo nakon što bih iznijela neku ideju ili komentar koji se svidio drugima. Ona bi to ponovila, dodala svoj osmijeh i oslovila me sa „dušo“ ili „cura“, kao da smo na kafi, a ne na poslu. Ono što me je najviše boljelo bilo je to što nikada, ali nikada, nije zaboravila ime nijednom muškom kolegi.
Pokušala sam to riješiti odraslo i mirno, bez drame. Povukla sam je u stranu i rekla joj da se zovem Marina i da mi je moje ime važno. Izvinila se, spomenula ADHD i rekla da joj mozak „samo zabaguje“. Povjerovala sam joj tačno sedam dana, sve dok pred svima nije predstavila novog muškog saradnika sa punim imenom, titulom i fakultetom – a zatim se opet „nije mogla sjetiti“ mog.
Nasmejala sam se u tom trenutku, ali taj osmeh nije imao ništa zajedničko sa nelagodom koju sam ranije osećala u sličnim situacijama. Bio je miran, kontrolisan i svestan, kao da sam konačno prestala da se izvinjavam što postojim. U prostoriji je nastala tišina u kojoj su svi čekali da vide hoću li se opet povući. Osetila sam kako mi se držanje tela menja bez ikakvog napora.
Pogledala sam je pravo u oči i izgovorila njeno ime jasno, glasno i bez žurbe. Zatim sam izgovorila svoje ime, sporo i razgovetno, kao da ga prvi put učim grupi ljudi. Rekla sam da zajedno radimo već dve godine i da sam joj svoje ime rekla bezbroj puta. Glas mi je bio stabilan, bez drhtaja koji me je ranije odavao.
U sali se osetilo pomeranje, ono tiho kolektivno prepoznavanje da se nešto upravo promenilo. Neko je spustio olovku, neko je prestao da lista papire, a direktor je podigao pogled sa izveštaja. Jelena je i dalje imala osmeh na licu, ali više nije bio samouveren. Prvi put nije imala spreman sledeći korak.
Pokušala je da se izvuče kroz šalu, govoreći da svi znaju kako joj imena nisu jača strana. Rečenica joj se raspala pre kraja, jer niko nije reagovao kako je očekivala. Nije bilo smeha, nije bilo olakšanja, nije bilo publike. Bez publike, njena taktika više nije imala snagu.
Direktor se tada uključio, glasom koji je bio neutralan, ali pažljiv. Pitao je da li postoji problem u timu koji bi trebalo adresirati. Rekao je da mu je važno da se svi članovi osećaju poštovano i profesionalno tretirano. Pogled mu se zadržao na meni dovoljno dugo da mi da prostor.
Rekla sam da ne postoji otvoren konflikt, ali da postoji obrazac koji se ponavljao mesecima. Objasnila sam da se moje ime zaboravlja isključivo u javnim situacijama i isključivo nakon mojih izlaganja. Rekla sam da to utiče na percepciju mog rada i mog prisustva u timu. Sve sam izgovorila mirno, bez potrebe da se branim.
Jelena je pokušala da me prekine, ali je direktor podigao ruku i zamolio je da me pusti da završim. Taj mali gest mi je rekao više nego bilo kakva javna podrška. Po prvi put nisam bila prekinuta usred sopstvene rečenice. Znala sam da sam konačno saslušana.
Nakon sastanka, ljudi su mi prilazili jedan po jedan, tiho i bez dramatike. Neki su priznali da su primećivali isto, ali nisu znali kako da reaguju. Neki su se izvinili što su ćutali i što su pustili da se to dešava. Nijedna osoba nije rekla da preterujem.
Jelena me je kasnije zaustavila u hodniku, sa osmehom koji je bio napet i neprirodan. Rekla je da sam je dovela u neprijatnu situaciju pred rukovodstvom. Glas joj je bio hladan, ali ne i siguran kao ranije. Po prvi put je zvučala nesigurno.
Rekla sam joj da nisam ja ta koja je stvorila situaciju, već ona koja ju je koristila. Objasnila sam da ne tražim izvinjenje, već osnovno profesionalno poštovanje. Rekla sam da imam ime i da očekujem da se koristi kao i sva druga imena u toj prostoriji. Nisam povisila ton niti sam se povlačila.
Nije imala odgovor koji bi zvučao ubedljivo. Klimnula je glavom i otišla bez dodatnih reči, kao neko ko je izgubio kontrolu nad narativom. Hodnik mi se tada učinio dužim nego inače. Ali više se nisam osećala malom dok sam njime prolazila.
U danima koji su usledili, promene su bile tihe, ali postojane. Moje ime se više nije zaboravljalo, ni u šali ni „slučajno“. Moje ideje su se pominjale uz moje ime, bez umanjenja i bez patronizacije. Razlika se osećala u svakom sastanku.
Shvatila sam da problem nikada nije bio u mom imenu niti u mom ponašanju. Bio je u tome što sam ranije dozvoljavala da se granice pomeraju bez otpora. Kada sam prestala da se sklanjam, prostor se sam otvorio. Niko drugi to nije mogao uraditi umesto mene.
Jelena je ostala ista osoba, ali bez onog skrivenog uboda u rečima. Ljubaznost je ostala, ali je postala opreznija i kontrolisanija. Nije nestala iz mog radnog okruženja, samo je prestala da me potiskuje. I to je bila dovoljna promena.
Naučila sam da profesionalnost ne znači ćutanje i trpljenje. Znači znati kada je trenutak da se govori jasno i bez izvinjavanja. Znači stati iza sebe bez potrebe da nekoga ponižavaš zauzvrat. To je lekcija koju nisam naučila na fakultetu.
Danas ulazim u sastanke drugačije nego ranije, sa svesnim prisustvom i sigurnošću. Ne čekam da me neko prizna ili oslovljava ispravno. Predstavim se, govorim jasno i zauzimam prostor koji mi pripada. I više nikada ne dozvoljavam da moje ime bude oružje protiv mene.
Ako me neko pita šta se zapravo promenilo, odgovorim iskreno i bez dramatike. Nisam promenila posao, tim niti ličnost. Samo sam prestala da se umanjujem kako bi drugima bilo lakše. I to je promenilo sve.
data-nosnippet>
