Liam je imao samo 26, ali se oduvek osećao starije. Dok su njegovi vršnjaci jurili provode, klubove i prolazne avanture, on je tražio mir, smisao i ljubav koja traje.
Zato je, kad je upoznao Helenu, znao da je poseban trenutak. Imala je 44 godine, kosu prošaranu srebrnim pramenovima i glas u kojem se čulo iskustvo. Njihovi razgovori do duboko u noć postali su njegov dom, a njihove šetnje obalom mesto gde je pronašao mir.
Venčanje je bilo skromno, na plaži. More je šuštalo kao da ih blagosilja, a vetar je nosio njihove zavete. Liam je bio siguran da je to početak života kakav je oduvek želeo.
Ali te večeri, u hotelskoj sobi, Helena je bila drugačija. Sedela je na ivici kreveta, ruku sklopljenih u krilu, gledajući u pod. Na njegovo pitanje da li je sve u redu, kratko se osmehnula i rekla: „Samo sam umorna.“
Liam nije oka sklopio. Osećao je da nešto nije u redu. I onda, tačno u tri ujutru, probudio ga je zvuk. Helena je stajala pored prozora, lice bledo, oči tamne i pune nečega što nije umeo da opiše. I tada je saznao istinu… istinu koja je zauvek promenila sve što je mislio da zna o svojoj ženi.
Liam je ležao ukočen, gledajući kako Helena nepomično stoji kraj prozora. U sobi je vladala potpuna tišina, osim zvuka talasa koji su se razbijali o obalu. Srce mu je tuklo kao ludo.„Helena?“ izgovorio je tiho, polako se podižući.
Nije se pomerila. Ruke su joj drhtale, a ramena bila napeta kao da nosi nevidljivi teret. Kada se okrenula prema njemu, oči su joj bile tamne i pune bola.„Nisam ti rekla sve,“ šapnula je. Glas joj je zvučao krhko, kao da se boji sopstvenih reči.Liam je ustao i prišao joj. „Šta nisi rekla? Možeš da mi kažeš sve. Ti si moja žena.“
Helena je zatvorila oči i udahnula duboko, kao da skuplja hrabrost. „Ja… nisam sigurna da sam ti trebala dozvoliti da me oženiš. Postoji nešto što sam krila.“„Šta to znači?“ Liam je osetio kako mu stomak tone. „Govori, molim te.“
Helena je skrenula pogled ka moru. „Pre dve godine… doktori su mi rekli da sam bolesna. Da je bolest napredna. Nisam htela da živiš sa tim. Mislila sam da ću izdržati duže… ali nemam mnogo vremena.“
Liam je zastao. Reči su ga pogodile kao hladan tuš. „Bolesna? Helena, o čemu pričaš?“Suza joj se slila niz obraz. „Rak, Liam. Već dugo traje. I… noćas, kada sam stajala ovde, shvatila sam da više ne mogu da krijem.“
Liam je uhvatio njene ruke i privukao je bliže. „Treba da veruješ da nisam ovde zbog toga koliko ćeš dugo živeti. Ovde sam jer te volim. Jer sam izabrao tebe.“Helena se tresla. „Ali nisi zaslužio ovo. Nisi zaslužio da mladi život provedeš gledajući kako ja… kako nestajem.“
„Prestani,“ rekao je odlučno. „Zaslužujem ljubav. A to si mi ti. Ako je sve što imamo godina, dve, ili deset — ja to hoću. Ti si moj izbor.“Helena ga je gledala, oči pune neverice. „Zašto bi to želeo? Mogao bi imati nekoga mladog, zdravog, nekoga ko ti može dati decu…“
„Helena,“ prekinuo ju je. „Deca, mladost, sve to… ništa ne vredi bez tebe. Bez onoga što osećam kad sam s tobom. To je život. To je ljubav.“Suze su joj tekle niz lice, a onda je spustila glavu na njegovo rame. „Plašila sam se da ćeš pobeći kada saznaš.“
„Jedino od čega ću pobeći,“ rekao je nežno, „je tvoja želja da me gurneš od sebe. I to ti neću dozvoliti.“Držao ju je u zagrljaju, dok su sati prolazili. Talasi su udarali u obalu, a zora je polako obasjavala sobu.
Ujutru, Helena je spavala na njegovim grudima, prvi put mirna posle dugo vremena. Liam je gledao u njeno lice i obećao sebi da će svaku sekundu, svaki trenutak iskoristiti da je podseti da nije sama.
Narednih meseci, išao je s njom na terapije, pratio je u bolnice, držao je za ruku dok se borila sa iscrpljenošću. Uveče su sedeli na terasi i pričali, kao nekada, o životu, knjigama i snovima.
Njihova ljubav je postala još jača. Ljudi su ih ponekad osuđivali, pitali zašto je odabrao ženu toliko stariju, zašto vezuje život za nekoga ko se bori sa bolešću. Ali Liam nije mario. On je znao istinu: ljubav ne bira godine ni okolnosti. I svako jutro, kada bi otvorila oči i nasmešila se, on je znao da je doneo pravu odluku.
