data-nosnippet>
Mislila sam da moj muž ima tajni posao – ali ono što sam našla u njegovom gepeku jedne noći promenilo je sve. Bila je skoro ponoć kada je stigla poruka: „Kasnim, ne čekaj me.“
Nije bilo ništa neobično u tome — poslednjih meseci stalno je „radio prekovremeno“. Ali te noći, nešto me je nateralo da pogledam kroz prozor. Njegov auto je stajao tačno ispred zgrade, ugašen, a on — nigde.
Spustila sam se tiho niz stepenice, bosa, sa ključevima u ruci. Na parkingu, oko njega je vladao mrak. Otvorila sam gepek — i srce mi je stalo.
Unutra nije bio alat, ni radna torba. Bio je kofer, a na njemu — nešto što mi je sledilo krv u žilama.
Kada sam otvorila kofer, na trenutak sam pomislila da ne vidim dobro. Unutra su bile keširane novčanice – gomila njih, uredno složene u svežnjeve. Na dnu — crna fascikla, stara, pohabana, i u njoj papiri sa pečatima, potpisima i… mojim imenom.
Sela sam na asfalt, ruke su mi drhtale. Nisam znala da li da plačem, da zovem policiju, ili njega. Šta god da je to bilo, delovalo je ozbiljno. Na prvoj stranici fascikle stajalo je: „Ugovor o kupoprodaji stana – vlasnik: Ana Jovanović, otkup u gotovini.“
„Šta dođavola…?“ šapnula sam. Tada sam čula korake. Nikola je stajao ispred mene, pogled mu je bio oštar, leden. „Šta radiš?“ pitao je mirno, ali u tom miru je bilo nečeg zastrašujućeg.
„Treba li da te ja pitam to?“ rekla sam, pokušavajući da ne pokažem strah. „Šta je ovo? Otkud toliki novac? I zašto je na moje ime?“
„Zatvori to,“ rekao je. „Sada.“ „Ne dok mi ne objasniš!“ Prišao je bliže, pogledao me ravno u oči i rekao: „To nije tvoj problem.“
„Ne moj problem?!“ viknula sam. „Mojim imenom potpisuješ ugovore, kriješ pare u kolima, nestaješ svake noći — a nije moj problem?!“
Zastao je. U tom trenutku sam prvi put primetila da je umoran, podočnjaci duboki, pogled izgubljen. „Ana,“ rekao je tiho, „nisam ti rekao istinu o svom poslu.“
„Znači ipak imaš nešto što skrivaš.“ „Nisam kriminalac,“ rekao je brzo. „Ali ovo što radim… nije legalno.“ Osetila sam kako mi se tlo pod nogama pomera. „Šta tačno radiš?“
Zastao je, pogledao u stranu, kao da traži reči. „Ljudi mi daju novac da im sredim dokumente. Ubrzam papire, pronađem rupe u sistemu… ništa opasno. Ali, sad je krenulo po zlu.“
„Koliko po zlu?“ „Jedan čovek je nestao,“ rekao je tiho. „Pre tri dana. I bio je moj klijent.“ Zaledila sam se. „Ti si mu pravio papire?“
Klimnuo je glavom. „I zato si videla tvoj potpis. On je hteo da prebaci stan na tvoje ime — da ga sakrije. Mislio sam da ću moći da to sredim bez traga. Ali sad… sada svi traže njega. I mene.“
Zanemela sam. „Znači, koriste tvoju ženu kao paravan?“ „Koristili su mene,“ rekao je, glas mu se slomio. „Ali sada i tebe.“
Koraci su se ponovo začuli. Dva automobila su se zaustavila na kraju ulice, svetla su obasjala nas dvoje. Nikola je naglo zatvorio kofer i rekao: „Idi u kuću.“
„Šta? Ko su oni?“ „Idi!“ viknuo je, tonom koji nikada ranije nisam čula. Povukla sam se, ali nisam mogla da odolim. Gledala sam kroz prozor, dok su mu se dva muškarca približavala. Razgovarali su kratko, zatim je jedan od njih uzeo kofer, drugi mu stavio ruku na rame — i samo su klimnuli.
Kad su otišli, Nikola je stajao sam, spuštene glave. Kad je ušao u stan, izgledao je kao da je ostario deset godina.
„Ko su oni bili?“ pitala sam. „Ljudi kojima dugujem objašnjenje,“ rekao je. „I poslednji put da ovo radim. Sada je gotovo.“
Nisam mu verovala. A onda je izvukao papir iz džepa. „Stan. Na tvoje ime. Sve čisto. Sve legalno. Od sada, makar imaš gde da živiš ako mene više ne bude.“
Suze su mi krenule niz lice. „Zašto si to uradio?“ „Jer sam znao da jednom ću te izgubiti,“ rekao je. „Ali nisam želeo da ostaneš bez ičega.“ Zagrlio me je. Prvi put posle dugo vremena, nije mirisao na laži — mirisao je na kraj.
Sutradan, auto nije bio parkiran ispred zgrade. Telefon mu je bio ugašen. Policija je rekla da je otišao „dobrovoljno“. A ja i dalje svake večeri pogledam kroz prozor, očekujući da ću čuti onaj poznati zvuk motora.
Možda se jednog dana vrati. Možda ne. Ali svaki put kad otvorim ladicu sa papirima i vidim svoj stan, setim se — da je sve počelo jednim koferom u mraku.
