„Žao mi je, mama,“ rekao je Brajan hladno. „Ne možemo više da brinemo o tebi. Biće ti bolje u domu za stare.“
Margaret nije progovorila ni reč. Samo je čvršće stegla svoje kofere i izašla iz kuće koja je nekada bila njen dom.
Ali ono što njen sin nije znao – jeste da je Margaret sa sobom ponela mnogo više od starih uspomena. Nosila je tajnu koja će uskoro promeniti njegov život iz korena.
Nekoliko dana kasnije, Brajan je dobio pismo. Dok ga je čitao, ruke su mu se tresle, a lice menjalo boju.
Istog trenutka je seo u auto i odjurio ka domu za stare – da kleči pred majkom i moli je da mu oprosti i da se vrati kući…
Brajan je uleteo u dom za stare kao da ga progoni ceo svet. Na recepciji su ga zaustavili, ali je samo pokazao pismo koje je držao u ruci i tražio broj sobe.
Margaret je sedela kraj prozora, tiha, dok je popodnevno sunce pravilo blede pruge po podu. Kada ga je ugledala, samo je podigla obrve.
„Došao si,“ rekla je ravnodušno.Brajan je kleknuo pred nju, pismo zgužvano u njegovoj ruci. „Mama, šta je ovo? Je l’ ovo istina?“Ona je klimnula. „Istina je, sine. I čekala sam da je jednom sam otkriješ.“
Pogledao je ponovo u pismo. Reči su ga pekle. “Kuća u kojoj sada živiš nije bila tvoja. Tvoj otac ju je ostavio meni, i ja sam je prepisala tebi. Nisam ti nikad rekla jer sam htela da verujem da ćeš je čuvati, kao što si čuvao svoje detinjstvo.”
„Zašto mi nisi rekla?“ glas mu je drhtao.Margaret je duboko uzdahnula. „Zato što sam mislila da si dovoljno mudar da shvatiš da kuća nije samo zid i krov. Kuća je ono što u njoj ostavljamo. Ljubav. Sećanja. Poštovanje. Kad si me izbacio, sve je to nestalo.“
Brajan je spustio glavu. „Mislio sam… da si teret. Da ćemo konačno moći da živimo u miru.“„Mir?“ pitala je tiho. „Kako može biti mira u kući iz koje si oterao majku?“U sobi je nastala tišina. Čulo se samo kucanje sata na zidu.
Brajan je uhvatio njene ruke. „Molim te, oprosti mi. Nije prošao dan da nisam pomislio na ono jutro. Na tvoj pogled kad si izlazila. Nije prošla noć da nisam čuo svoje reči i mrzeo sebe.“Margaret je osetila kako joj se steže grlo. Prvi put posle dugo vremena videla je suze u očima svog sina.
„Ne radi se o oproštaju, Brajane,“ rekla je. „Radi se o tome da li si spreman da se promeniš. Ja nisam ista žena koju si izbacio. Ovde sam naučila da mogu da živim i bez te kuće. Pitanje je – možeš li ti da živiš bez mene?“
On je odmahnuo glavom. „Ne mogu. Kuća je prazna. Svaka soba je hladna. Žena i deca me gledaju kao stranca. Molim te, vrati se. Pokaži mi kako da opet napravimo dom.“
Margaret je dugo ćutala, a onda ustala i prišla ogledalu. Pogledala je svoje lice, bore koje su pričale priče, oči koje su preživele sve.
„Vratiću se,“ rekla je. „Ali pod mojim uslovima. Od danas, u toj kući neće biti vike, neće biti nepoštovanja. I svako jutro doručkujemo zajedno, kao porodica.“Brajan je klimnuo. „Biće kako ti kažeš.“
Narednih dana, Margaret se vratila. Kuća više nije bila ista – bila je tiša, toplija, punija. Deca su trčala u njen zagrljaj, a Brajan je prvi put posle dugo godina sedeo za stolom i slušao njene priče o prošlosti.
Tek tada je shvatio da njegova majka nije bila teret, već stub. I da je pismo koje ga je nateralo da dođe – zapravo bio njen poslednji način da ga spase od samog sebe.
