Tri godine nakon razvoda mislila sam da sam ga zaboravila. Ali kada mi je prijateljica šapnula: „Ženi ženu u kolicima,“ u meni je proključalo. „Stvarno?“ nasmejala sam se podrugljivo. „Posle mene — to?“
Odlučila sam da odem na svadbu, ne da čestitam, nego da pokažem šta je izgubio. Obukla sam crvenu haljinu, isfenirala kosu i ušla u salu kao da je modna pista. Pogledi su se okrenuli za mnom.
A onda su se vrata otvorila i Javier je ušao gurajući kolica. Mlada je imala najmirniji osmeh koji sam ikada videla.
„Dragi gosti,“ rekao je voditelj, „mladoženja želi da kaže nekoliko reči.“ Zastao je, pogledao pravo u mene — i rekao nešto zbog čega mi je krv proključala i suze su mi ispunile oči pred svima…
„Ova žena,“ počeo je Javier, glasom koji je odjekivao celom salom, „nije samo moja nevesta. Ona je osoba koja mi je spasila život.“ Svi su se utišali. Ja sam se ukočila na stolici, prsti su mi stezali ivicu stola.
„Pre dve godine,“ nastavio je, „imao sam nesreću. Mogao sam ostati nepokretan. Ali ova žena, Elena, bila je medicinska sestra koja nije odustala od mene. Učila me ponovo da hodam, borila se za mene, ostajala posle smene kada su svi drugi odlazili. Kada sam bio najgori, kada sam želeo da odustanem – ona je bila tu.“
Zastao je i pogledao je sa osmehom koji nikada nisam videla dok je bio sa mnom. Osmeh koji je govorio da je pronašao mir. „Zato sam danas ovde,“ rekao je, „da je zamolim da bude moja supruga. Ne zato što sam je sažalio, nego zato što je ona najjača, najlepša osoba koju poznajem.“
Ljudi u sali su zapljeskali. Meni se dlanovi nisu pomerili. U grlu mi je stajala knedla.Kada je muzika zasvirala i mladenci krenuli ka oltaru, pogledala sam Elenu. Na njenom licu nije bilo trijumfa, nije bilo ponosa — samo toplina i zahvalnost.
U meni je počelo da se lomi nešto čega nisam ni bila svesna. Mislila sam da će ovo biti moja osveta, da ću pokazati koliko sam „iznad svega“. A sada sam se osećala najmanjom osobom u toj sali.
Posle ceremonije, izašla sam napolje da udahnem vazduh. Vazduh je bio hladan, ali su mi obrazi goreli.Uspomene su navirale: svađe koje smo vodili, trenutci kada sam ga terala da bira između mene i posla, trenuci kada sam odlazila iz inata, misleći da će me juriti. Nije me jurio.
„Lepa haljina,“ čula sam glas iza sebe. Bila je to Elena. Njena kolica su škripnula po stazi dok je prilazila. „Došla si da vidiš našu sreću?“ upitala je nežno, bez osude.
Nisam mogla da odgovorim. Samo sam slegla ramenima.„Ako ti je uteha,“ rekla je, „Javier mi je pričao o tebi. Rekao je da te je voleo, i da mu je žao što nije umeo bolje. Ali zahvaljujući tom iskustvu, zna sada koliko vredi ljubav koju ima.“
Te reči su mi probile poslednji oklop. Suze su krenule same. „Ja… želela sam da ga ponizim,“ priznala sam. „A sad samo želim da nestanem.“
Elena je klimnula. „Ponekad moramo izgubiti nekog da bismo naučili šta smo imali. Ali ne moraš sebe da kažnjavaš do kraja života. Živi dalje.“
Te noći sam se vratila kući i prvi put nakon dugo vremena plakala do jutra. Ne zato što sam ga izgubila, već zato što sam shvatila koliko sam ga nekada uzimala zdravo za gotovo.
Ujutru sam obrisala suze, skinula crvenu haljinu i otišla u cvetaru. Kupila sam buket belih ruža i poslala ga na njihovo venčanje sa jednom rečenicom: „Želim vam ljubav koju sam tek sada naučila da cenim.“
Tog trenutka, znala sam da se završilo. I da prvi put posle tri godine, zaista mogu da počnem iznova.
