Svekrva je ušla u našu kuću bez kucanja, kao i uvijek. U rukama je držala kese, a na licu onaj isti pogled — kao da dolazi da provjeri ne snahu, već neprijatelja. „Šta je ovo?“ rekla je čim je pogledala kuhinju. „Nered? Tako ti čuvaš mog sina?“
Zastala sam, duboko udahnula i pokušala da ne odgovorim onako kako sam željela.
Naučila sam da je svaka riječ s njom borba koju ne mogu dobiti. Od dana kad sam se udala, sve što sam uradila bilo je pogrešno — kako kuvam, kako čistim, kako se oblačim. Ali tog dana, prešla je granicu.
Dok sam držala bebu u naručju, prišla mi je, podigla obrve i rekla: „Znaš, Marko je bio mnogo srećniji prije nego što si mu upropastila život ovom bebom.“
Osjetila sam kako mi krv vrije. „Molim?“ rekla sam tiho, ali je ona samo slegnula ramenima.
„Pa vidi ga, umoran, stalno nervozan, a ti misliš da je to brak? To je tvoja greška, mila.“
Beba je zaplakala, ja sam pokušala da ostanem mirna, ali tada se vrata spavaće sobe otvorila. Moj muž je izašao — i prvi put u životu, rekao nešto što ni ona ni ja nismo očekivale.A njegova rečenica promijenila je sve.
Muž je stajao na vratima, u pidžami, s podočnjacima i licem koje je govorilo da mu je svega preko glave. Pogledao je prvo mene, pa nju. U sobi je vladala tišina — beba je prestala da plače, kao da je i ona osjetila da će se nešto desiti.
„Mama,“ rekao je smireno, ali glas mu je bio oštar. „Možeš li da mi objasniš šta upravo radiš?“
„Ništa,“ rekla je s onim poznatim lažnim osmijehom. „Samo razgovaram sa tvojom ženom.“
„Ne,“ odgovorio je. „Ti ne razgovaraš — ti je ponižavaš. Opet.“
Ona se nasmijala nervozno. „Pa, izvine, ali neko mora da joj kaže istinu! Ova kuća je nekad mirisala na red, na porodicu, a sad… pogledaj! Nered, haos i dijete koje stalno plače!“
Stajala sam nijemo, pokušavajući da zadržim suze. Nisam željela da pred njom pokažem slabost.Ali onda je on napravio korak naprijed i rekao riječi koje nisam nikada očekivala da ću čuti.
„Mama, ako ne možeš da poštuješ moju ženu, ne moraš više da dolaziš u ovu kuću.“
Ona je zaledila pogled. „Molim?“ „Čula si me,“ rekao je. „Zahvalan sam ti za sve što si uradila za mene, ali od danas, moja porodica je ovdje — i to nije ti. To su moja žena i moje dijete.“ Njeno lice se iskrivilo između šoka i bijesa. „Znači, sad biram između tebe i nje?“
„Ne,“ rekao je. „Ja sam već izabrao.“
Suze su mi krenule niz lice, nisam mogla da vjerujem da se to zaista dešava. Svekrva je stajala nekoliko trenutaka u tišini, a zatim zgrabila torbu i krenula prema vratima. „Vidjećemo koliko će te voljeti kad shvatiš da mu nisi dovoljna,“ promrmljala je dok je izlazila.
Kad su se vrata zatvorila, nastala je potpuna tišina. Moj muž je prišao, zagrlio me i poljubio u čelo. „Znam da nije lako,“ rekao je. „Ali dosta je bilo. Godinama sam ćutao, pokušavao da pomirim nemoguće. Sad biram mir, ne dramu.“
Zagrlila sam ga čvrsto, prvi put osjećajući da smo zaista tim. Nisam znala da li će ikada oprostiti majci, ali sam znala da je to trenutak koji je promijenio sve. Narednih dana nije se javljala. Onda je jednog jutra došla poruka:
„Nisam te razumjela. Sada shvatam da nisam izgubila sina — samo sam dobila odraslog muškarca.“
Tada sam zaplakala. Ne od tuge, nego od olakšanja. Jer znala sam da se možda stvari nikada neće vratiti na staro, ali barem će od sada — sve biti iskreno.Danas, kad god neko kaže da se brak lomi između svekrve i snahe, samo se nasmijem i kažem: Ne, brak se gradi onog dana kad muž nauči kome zapravo pripada njegovo srce.
