Moja trogodišnja kćerka je stajala u kuhinji, uplakana, i drhtavim glasom pokazivala prstom na kantu za đubre. U početku sam mislila da je vidjela nekog insekta — ali kada sam se približila i odlučila da pogledam unutra, skoro sam vrisnula. Ono što sam tamo našla me je prestravilo.
Bio je to običan ponedjeljak. Spremala sam ručak dok se mala Mila igrala sa svojim plišanim medom pored frižidera. Smijala se, pjevušila i pričala mu svoje “tajne”. Onda, odjednom, njen glas se promijenio.
Čula sam kako plače. Okrenula sam se i vidjela je kako stoji, blijeda, suznih očiju, prstom pokazuje prema kanti pored sudopere. „Mama… tamo… u kanti,“ rekla je jedva čujno.Pogledala sam je, zbunjena. „Šta, dušo? Šta je tamo?“
„Nemoj… nemoj da gledaš,“ prošaptala je.Kroz mene je prošla jeza. Prišla sam lagano i kleknula pored kante.Kad sam podigla poklopac, srce mi je skoro stalo. Nisam mogla vjerovati šta je tamo — i ko je to mogao staviti.
Ruke su mi drhtale dok sam polako podizala poklopac. U kuhinji je bilo sablasno tiho. Samo se čulo tiho šmrkanje moje kćerke iza mene. Prvo što sam vidjela bio je sloj papira i ostataka hrane. A onda — nešto što nije pripadalo tu.
U prvom trenutku nisam mogla shvatiti šta gledam. Između papira i kore od banana virilo je nešto nalik na komad tkanine. Ali to nije bio običan komad — bio je to rukav male, ručno pletene lutke. Izvukla sam je pažljivo i ostala bez daha.
Bio je to Miliin plišani meda — njen najdraži. Ali nešto nije bilo u redu. Oči su mu bile poderane, ušivena usta rasparana, a na stomaku crnim markerom bilo je ispisano: “Ćuti.”
Srce mi je počelo lupati kao nikad prije. Okrenula sam se prema njoj. „Mila, dušo… ko je ovo uradio?“Zagrcnula se od suza. „On, mama… on… on što dolazi kad spavaš.“
Nisam mogla disati. „Ko, mila? Ko dolazi?“Pokazala je prema prozoru. „Onaj čovjek što gleda kad ti ne vidiš.“Krv mi se sledila u žilama. Ustala sam, prišla prozoru i pogledala napolje. Nije bilo nikog. Samo mrak. Ali na staklu, s unutrašnje strane, vidjela sam otisak dlana. Velik, muškarčev.
U tom trenutku, sve se u meni zaledilo. Nismo živjele s mužem već skoro godinu dana — rastali smo se jer je bio nasilan. Imao je zabranu prilaska. Ali znao je gdje stanujemo.Zgrabila sam Milu, iznijela je iz kuće i odmah pozvala policiju. Drhtavim glasom sam objasnila sve — i da je neko, možda on, ulazio u kuću dok spavamo.
Policija je stigla brzo. Ispitivali su me, pregledali vrata i prozore. Sve je izgledalo zaključano. Ali onda su pronašli otisak na stražnjim vratima — isti kao onaj na prozoru.„Gospođo,“ rekao je jedan od policajaca, „ovaj čovjek je bio ovdje. Ali ne noćas — prije nekoliko dana. Ostavio je lutku kao poruku.“
Nisam mogla da govorim. Samo sam držala Milu i plakala.Tri dana kasnije, policija ga je pronašla. Bio je u obližnjem motelu, s torbom u kojoj su bili predmeti iz naše kuće — Miliin stari crtež, moja šalica, i fotografija nas dvije.
Kad su ga priveli, rekao je samo: „Htio sam da zna da sam još uvijek tu.“To „još uvijek tu“ mi je odzvanjalo u glavi danima. Bila sam bijesna, uplašena, ali i zahvalna što sam poslušala svoje dijete.
Danas, tri godine kasnije, Mila je mirna. Lutku smo bacile, ali u njenoj sobi sada stoji nova — ružičasta, s velikim osmijehom i natpisom „Hrabrost“.Naučila sam nešto važno — djeca često vide ono što odrasli ne žele. Njihova intuicija je glas koji ne smijemo ignorisati.I kad god Mila pokaže prstom na nešto i kaže „mama, vidi“, ja više nikad ne kažem „nije ništa“. Jer ponekad, u tom „ništa“ krije se sve.
