Žurila sam ka bolnici nervozna i besna, obučena u skupu bundu i sa glavom punom briga, kada mi je na put stala siromašna baka sa kesom u ruci. Na kiši je nudila vunene čarape, gledajući me umornim očima i moleći da bar pogledam. U naletu gađenja i žurbe, gurnula sam je, a ona je pala pravo u blatnjavu baru.
Videla sam kako joj čarape ispadaju iz ruku i tonu u prljavu vodu, ali nisam se okrenula. Ušla sam u džip i zalupila vrata, uverena da takvi ljudi samo smetaju onima koji imaju važnije stvari. Sve što sam tada želela bilo je da stignem do sina na intenzivnoj nezi.
Sutradan sam ušla u njegovu bolničku sobu dok se žalio da mu je hladno i da mu noge trnu. Prišla sam krevetu i podigla pokrivač, očekujući samo bele čaršafe i aparate. Umesto toga, ugledala sam nešto zbog čega mi je krv nestala iz lica.
Stajala sam ukočeno pored kreveta i gledala u čarape koje sam dan ranije bacila u blato, ne verujući sopstvenim očima. Prepoznala sam svaku sitnicu na njima, od crvene šare do neravnih ivica koje je mogla napraviti samo ruka stare žene. U tom trenutku nisam čula aparate, nisam čula sina, samo mi je u glavi odzvanjalo ono kako je pala u blato.
Ruke su mi počele da se tresu dok sam prstima dodirivala vunu, još uvek blago toplu. Nisam imala snage da ih skinem sa njegovih nogu, kao da bih time priznala nešto od čega sam bežala. Srce mi je tuklo kao da će mi iskočiti iz grudi.
Medicinska sestra je primetila moj izraz lica i tiho mi prišla. Pitala me je da li znam baku koja je donela čarape, jer je, kako je rekla, došla kasno sinoć, mokra i umorna, ali odlučna. Rekla je da nije htela da ostavi ime, samo je rekla da dete ne sme da se smrzava.
Pitala sam je šta je još rekla. Sestra je uzdahnula i rekla da je baka plakala dok je objašnjavala kako su čarape pletene za „nekog ko je sam i kome treba toplina“. Tada mi se noge više nisu držale i spustila sam se na stolicu pored kreveta.
Slike od juče su mi se vraćale jedna po jedna, jasnije nego ikad. Njeno lice dok leži u blatu, ruke koje grčevito drže ono malo što ima, i moj pogled pun prezira. Po prvi put sam jasno videla sebe onakvu kakva sam zaista bila u tom trenutku.
Moj sin se pomerio i tiho me pozvao po imenu. Rekao je da mu je noćas prvi put bilo toplo i da je lepo spavao. Rekao je da mu je „baka“ pričala da su čarape pletene sa ljubavlju i da će ga čuvati.
Suze su mi same krenule niz lice i nisam ih skrivala. Nisam više bila bogatašica, majka sa skupom bundom i automobilom, već neko ko je shvatio koliko je mali i pogrešan bio. U tom trenutku sam znala da moram da je pronađem.
Izašla sam iz bolnice gotovo trčeći i vratila se na pijacu, iako je padala sitna kiša. Pitala sam prodavce, prolaznike, svakoga ko je mogao da je vidi. Većina je odmahivala glavom, ali jedan stariji čovek mi je rekao gde baka živi.
Kuća je bila mala, oronula, sa vratima koja su jedva stajala na šarkama. Pokucala sam, ali niko nije odgovarao. Srce mi je lupalo dok sam gurala vrata i ušla unutra.
Sedela je na stolici, umotana u staru deku, sa rukama crvenim od hladnoće. Kada me je ugledala, odmah me je prepoznala i pokušala da ustane, iako joj je bilo teško. Tada sam pala na kolena ispred nje.
Rekla sam joj sve, bez ulepšavanja i izgovora. Rekla sam joj kako sam je gurnula, kako sam je ponizila i kako sam tek sada shvatila šta je uradila za mog sina. Plakala sam kao dete, prvi put iskreno. Baka me je gledala dugo, a onda mi je stavila ruku na glavu.
Rekla je da se dobrota ne meri novcem, već time šta ostane iza tebe kada odeš. Rekla je da joj je važno samo to da je dete bilo toplo. Od tog dana se moj život promenio iz temelja. Nisam više prolazila pored ljudi gledajući ih sa visine.
Naučila sam da nijedna bunda ne greje kao ljudskost. Čarape i danas čuvam, oprane i pažljivo složene. Ne kao podsetnik na baku, već kao opomenu meni samoj. Jer nekad ti treba jedan pad u blato da bi shvatio koliko si daleko otišao od čoveka u sebi.
