data-nosnippet>
Mislila sam da me sin zove da upoznam njegovu devojku – ali kad sam je ugledala, srce mi se steglo od bola.
Petar je bio moje jedino dete, moj ponos. Otkako je otac preminuo, sve sam mu posvetila. Živeli smo skromno, ali s ljubavlju. Kad mi je rekao da želi da me upozna s nekim posebnim, oči su mi zasijale.
Dani su prolazili, a on je sve više ćutao o njoj. Rekao je samo da je „drugačija od svih“, da ga razume, da mu donosi mir. Nisam sumnjala ni sekunde – želela sam da ga vidim srećnog.
Kad su konačno stigli, otvorila sam vrata s osmehom. A onda sam zastala. Ispred mene je stajala žena, nasmejana, lepa… ali gotovo duplo starija od mog sina. A ono što mi je rekla sledeće – sve je šokiralo.
Stajala sam na pragu, s rukama koje su mi drhtale i osmehom koji se polako gasio. Petar je izgledao srećno, gotovo ponosno. „Mama, ovo je Jelena,“ rekao je. „Žena o kojoj sam ti pričao.“
Pružila mi je ruku i toplo se nasmejala. „Drago mi je, gospođo.“ Glas joj je bio smiren, samouveren. Osetila sam miris skupog parfema i videla kako mu diskretno dodiruje rame. Taj dodir, ta bliskost – sve mi je govorilo da ovo nije prolazna avantura. „Drago mi je i meni,“ uspela sam da izustim. „Uđite.“
Seli su u dnevnu sobu, a ja sam donela sok i kolače, pokušavajući da sakrijem uznemirenost. Petar je pričao o poslu, planovima, životu – a ona ga je gledala kao da je od zlata. Nisam mogla da se skoncentrišem. Samo sam je posmatrala. Njeno lice je odavalo godine, ali je nosila samopouzdanje žene koja zna ko je i šta želi. „Koliko ste već zajedno?“ pitala sam, pokušavajući da zvučim pristojno.
„Skoro godinu dana,“ odgovori ona, nežno se osmehujući. Skoro godinu dana? Toliko dugo, a ja nisam znala ništa? Pogledala sam Petra – on je izbegavao moj pogled. „Mama, znam šta misliš, ali ovo nije šala. Ja je volim.“
Kao da mi je neko istrgnuo srce. „Petre, ona je skoro mojih godina,“ rekla sam tiho. „Znam,“ odgovorio je mirno. „Ali ja ne gledam godine. Gledam osobu. Ona me razume, daje mi mir. S njom sam srećan.“
Okrenula sam se ka Jeleni. „Znaš li da ti je on mogao biti sin?“ Njen osmeh je nestao. „Znam,“ rekla je iskreno. „I razumem vašu brigu. Ali ja nisam došla da mu oduzmem majku. Došla sam jer ga volim.“
Te reči su me pogodile više nego što sam očekivala. Bile su iskrene. Nisam mogla da ih osporim. Tišina je pala, teška, skoro neprijatna. Petar je uzeo moju ruku. „Znam da ti je teško, ali ona nije tu da me povredi. Znaš da nikada ne bih doveo nekog ko mi ne znači sve.“
Suze su mi ispunile oči, ali sam se nasmejala. „Znaš, kad sam te rodila, sanjala sam da ćeš jednog dana pronaći nekog ko te voli bez granica. Nisam mislila da će to biti ovako… ali ako si srećan, ja ću naučiti da prihvatim.“
Jelena je ustala i prišla mi. Zagrlila me je. U početku sam bila ukočena, ali onda sam osetila toplinu u njenom zagrljaju. „Hvala vam,“ šapnula je. „Ne znate koliko ovo znači.“
Nisam odgovorila. Samo sam je pogledala i rekla: „Samo ga čuvaj. To je sve što tražim.“ Kasnije te večeri, kad su otišli, dugo sam sedela u tišini. Gledala sam stare fotografije mog sina – dečaka s ranjenim kolenima, tinejdžera s gitarom, mladog muškarca koji sada ima ženu pored sebe.
Shvatila sam da ljubav ponekad dolazi u oblicima koje ne razumemo, ali to ne znači da nije prava. Sutradan mi je stigla poruka od Jelene: „Hvala vam što ste bili hrabri. Znam da nije lako, ali obećavam – učiniću ga srećnim.“
Tada sam prvi put iskreno zaplakala – ne od bola, već od olakšanja. Jer sam znala da je moj sin, na svoj način, pronašao ljubav koju sam mu oduvek želela.
