data-nosnippet>
Mislila sam da mi je najbolja prijateljica kao sestra – ali ono što sam videla u mom stanu me je ostavilo bez daha.
Sara i ja smo bile nerazdvojne. Znale smo se od srednje škole, delile tajne, suze i smeh. Bila je kuma na mom venčanju, i verovala sam joj više nego bilo kome. Kada sam se udala, dolazila je često, pomagale smo jedna drugoj u svemu.
Moj muž je govorio da mu je draga, da je „poput sestre“, i ja sam mu verovala. Nikada nisam posumnjala, nikada nisam osetila ni trunku sumnje… sve dok jednog dana nisam odlučila da ranije dođem kući s posla.
Vrata su bila otključana. U stanu je vladao muk, ali kad sam ih ugledala zajedno – svet mi se srušio. A ono što su mi rekli sledeće — sve je šokiralo.
Vrata su zaškripala kad sam ih otvorila. Prvo što sam videla bio je njegov sako prebačen preko stolice, i njene cipele pored vrata. Srce mi je počelo da lupa, ali mozak je odbijao da poveže činjenice.
„Sara?“ pozvala sam tiho. „Dušane?“ Nije bilo odgovora. Koraci su me vodili kroz hodnik, i svaki sledeći bio je teži. Kad sam stigla do spavaće sobe, vrata su bila poluotvorena. Pomerila sam ih samo malo — i vreme je stalo.
Stajali su oboje, zbunjeni, zatečeni, a na njihovim licima je bilo više straha nego stida. On je pokušao da nešto kaže, ona je samo pokrila lice rukama. Sve što sam mogla da čujem bio je zvuk krvi u mojim ušima i sopstveni dah koji je postajao kratak i neujednačen.
„Ne mogu da verujem,“ šapnula sam. „Od svih ljudi… baš ti, Sara?“ Ona je spustila pogled, drhteći. „Nije kako misliš,“ promucala je, ali u njenom glasu nije bilo uverenja.
„Ne, tačno je kako mislim,“ presekla sam je. „Znači, dok sam ti pričala o našim svađama, o tome kako ga volim, ti si mi se smeškala i lagala?“
Dušan je pokušao da mi priđe. „Molim te, hajde da pričamo. To… desilo se jednom, bila je greška.“ Nasmejala sam se, ali to nije bio smeh — bio je to lom. „Greška? Zoveš to greškom? U mom krevetu?“
Nisam mogla da ih gledam. Sve u meni se treslo, ali suze nisu izlazile. Samo praznina. I osećaj da je sve u šta sam verovala nestalo u jednom danu.
Sara je pokušala da priđe, ali sam podigla ruku. „Nemoj. Samo… nemoj ništa da kažeš. Ti i ja više nemamo šta da pričamo.“ Ona je pokušala da me zagrli, ali sam se povukla. „Izađi iz mog stana. Sada.“
Okrenula se, uzela torbu i otišla bez reči. Dušan je ostao da stoji, pogrbljen, nemoćan. „Molim te, poslušaj me bar jednom,“ rekao je tiho.
„Poslušaj tebe?“ ponovila sam. „Ja sam te volela, Dušane. Branila te pred svima. A ti si mi zabio nož u leđa sa osobom koju sam smatrala sestrom.“
Seo je na ivicu kreveta, sakrio lice u dlanove i ćutao. Ja sam uzela ključ sa stola i stavila ga na komodu. „Ostani ovde ako hoćeš, ali ja više ne mogu. Ne u ovom stanu. Ne pored tebe.“
Zatvorila sam vrata za sobom i osetila hladan vetar na licu. Niz obraze su mi konačno krenule suze — ali u njima nije bilo bola, već olakšanja.
Dani su prolazili sporo. Ljudi su pitali, šuškali, nagađali. Nisam nikome objašnjavala. Jednog jutra, Sara mi je poslala poruku: „Žao mi je. Nisam te vredna.“ Obrisala sam je bez čitanja do kraja. Neke rane ne zaceljuju rečima.
Godinu dana kasnije, dok sam sedela u kafiću s prijateljicom, ugledala sam ih zajedno. Držali su se za ruke, smejali. Nisam osetila mržnju. Samo mir. Jer sam znala da ono što sam izgubila – nikada nije ni bilo pravo.
