Kiša se slivala niz krov dok se Sofija vratila sa očeve sahrane. Njene male cipele bile su mokre, haljinica zalepljena za noge. U naručju je čvrsto stezala svog pohabanog medu – poslednje što je imala od roditelja.
Čim su kročili u kuću, atmosfera se promenila. Nije bilo topline, nije bilo reči utehe. Njena maćeha, Carmen, zbacila je crni veo i pogledala Sofiju kao stranca.
„Skini te blatnjave cipele,“ rekla je oštro, „jer ovo sada više nije tvoja kuća. Tvoj otac je mrtav i ti ovde nemaš nikakva prava.“
Pre nego što je devojčica uspela da shvati šta se dešava, Carmen ju je zgrabila za ruku, izvukla napolje i prolila kofu ledene vode preko nje „da otera nesreću“. Sofija je jecala, drhteći na hladnom vetru.
Roberto, očev mlađi brat, izašao je za njom, podsmehujući se. „Gledaj je, kao mokro kuče. Odatle, mala, ovo više nije tvoj dom.“
I baš tada – pred kapijom se začulo škripanje guma. Crni luksuzni automobil naglo je zakočio, vrata su se otvorila i iz njega je izašao muškarac u tamnom kaputu. Njegove oči zaiskriše kad je ugledao scenu pred sobom…
Muškarac u kaputu je zatvorio vrata automobila i krenuo prema kapiji odlučnim koracima. Njegove skupocene cipele su prskale blato, ali on nije obraćao pažnju. Njegov pogled bio je prikovan za uplakanu devojčicu koja je stajala na kiši, drhteći i mokra do gole kože.
„Ko je ovo dete?“ pitao je hladno, glasom koji je odjeknuo poput pucnja.Carmen je podigla bradu, pokušavajući da izgleda sigurno. „Ovo dete je niko i ništa. Moj muž je mrtav i ona sada nema gde da ide.“
Muškarac je prišao, a kada je spustio pogled na Sofiju, njegov izraz je omekšao. Spustio se na kolena i ogrnuo je svojim kaputom. „Dušo, kako se zoveš?“„S-Sofija,“ prošaputala je devojčica kroz suze. „Oni su me izbacili… uzeli su mi medu.“
Muškarčevo lice se steglo, a u očima mu se pojavila varnica besa. Okrenuo se ka Carmen i Robertu. „Zovem se Esteban Morales,“ rekao je glasno. „Ja sam najbolji prijatelj pokojnog Ricarda. I njegov advokat. A vi ste upravo napravili najveću grešku svog života.“Roberto se trgao, pokušavajući da zvuči opušteno. „Estebane, ovo je porodična stvar. Ne mešaj se.“
„Porodična stvar?“ Estebanov glas je sada bio leden. „Pre tri dana Ricardo je potpisao novu testamentarnu volju. Sve – kuća, kompanije, računi – ostavlja Sofiji. Vi ovde nemate nikakva prava.“Carmen je problijedela. „To je nemoguće! Ja sam njegova žena!“
„Ne,“ odgovorio je Esteban smireno, vadeći fasciklu iz kola. „Ti si udovica, i imaš pravo na zakonski deo, ali kuća i glavni kapital pripadaju detetu. Ako još jednom pokušaš da joj naudiš, izbaciću vas policijom.“
Roberto je stisnuo pesnice, ali Esteban je već izvadio telefon. „Želite li da zovem policiju odmah ili da se spakujete mirno?“Carmen je drhtala, bes i strah su joj preplavili lice. Na kraju je bacila pogled na Sofiju i promrmljala nešto nerazumljivo pre nego što je ušla u kuću. Ubrzo su se pojavili sa svojim stvarima u rukama i bez reči otišli u kišnu noć.
Sofija je sve vreme čvrsto držala kaput kojim ju je Esteban ogrnuo. Nije mogla da veruje da odlaze.Kada su se vrata kuće zatvorila, Esteban je kleknuo pored devojčice i vratio joj medu koji je pronašao u blatu. „Ovo je sada tvoj dom. I ja ću se postarati da nikada više ne budeš sama.“
Suza joj se skotrljala niz obraz, ali ovaj put bila je topla, suza olakšanja. „Hoćeš li ti živeti ovde?“„Biću ovde kad god me budeš trebala,“ odgovorio je. „Imaćemo dadilju, učiteljicu, sve što ti je potrebno. Tvoj tata je želeo da odrasteš bez straha.“
U narednim danima, Esteban je reorganizovao čitavo domaćinstvo. Kuća je ponovo postala dom – pun topline i poštovanja. Na dan kada bi Ricardo bio ponosan, Sofija je ponosno otvorila vrata sama, znajući da je sigurna.
Godinama kasnije, kada je završila školu, Sofija je stajala ispred Estebana sa diplomom u rukama. „Ovo je i tvoja zasluga,“ rekla je sa osmehom. „Ti si mi pokazao da nisam sama i da vredim.“
Esteban je samo klimnuo glavom, ali oči su mu bile vlažne. „Tvoj otac je želeo da ti budeš jaka. I uspela si.“Tog dana, u velikoj kući koja je nekada bila mesto straha, slavilo se. A negde duboko u sebi, Sofija je znala – pravda je pobedila.
