Svaki dan u pet popodne dolazio sam u hol velikog tržnog centra da sviram klavir. Ruke su mi se tresle zbog bolesti i često bih omašio dirke, ali muzika mi je bila jedini način da zaboravim samoću. Svirao sam stare melodije zatvorenih očiju, nadajući se da bar nekome nešto znače.
Tog dana oko mene se okupila grupa tinejdžera sa telefonima u rukama. Gurali su kamere u moje lice, dobacivali uvrede i smejali se dok sam pokušavao da nastavim da sviram. Jedan od njih je udario šakom o klavir i povikao da prestanem da lupam, a ja sam osetio kako mi se grlo steže od srama.
Spustio sam glavu i polako se podigao sa stolice, uveren da je to poslednji put da sam seo za taj klavir. Nisam imao snage da se raspravljam niti da objašnjavam bilo šta. U tom trenutku samo sam želeo da nestanem iz tog prostora.
Tada se kroz masu probio muškarac u crnom kaputu, čije sam lice odmah prepoznao. Prošao je pored tinejdžera kao da ne postoje i stao tačno ispred mene. Čitav hol je utihnuo. Stajao je ispred mene nekoliko sekundi bez reči, a ja sam ga gledao zbunjeno, ne znajući da li da se izvinim što sam uopšte svirao ili da samo odem.
U njegovom pogledu nije bilo ni sažaljenja ni radoznalosti, već nešto što nisam video godinama — poštovanje. Tinejdžeri su se smeškali iza njegovih leđa, ubeđeni da će i on da se uključi u njihovu šalu. Nisu znali ko stoji ispred njih. Zatim je skinuo kaput i pažljivo ga prebacio preko naslona stolice pored klavira.
Taj gest, tako jednostavan, bio je dovoljan da u holu nastane tišina kakvu nisam čuo ni u koncertnim dvoranama. Okrenuo se prema meni i tiho rekao moje ime. U tom trenutku mi je srce preskočilo, jer nisam mogao da shvatim kako me zna.
Rekao je da je godinama slušao kako sviram, svaki put kad bi prolazio kroz tržni centar. Rekao je da je u tim nesavršenim notama čuo više iskrenosti nego u mnogim savršeno odsviranim koncertima. Dok je govorio, ruke su mi se tresle još jače, ali ovaj put ne od bolesti, već od nečega što je ličilo na olakšanje.
Okrenuo se zatim prema tinejdžerima i prvi put ih pogledao direktno. Njegov glas je bio miran, bez povišenog tona, ali je svaka reč imala težinu zbog koje su im se osmesi istog trenutka ugasili. Pitao ih je da li znaju koga su upravo prekinuli i zbog čega se smeju čoveku koji se bori sa sopstvenim telom da bi svirao.
Niko nije odgovorio. Telefoni su im se spustili, a pogled je pao u pod. Publika koja se okupila počela je da šapuće, jer su svi shvatili da prisustvuju nečemu što nije predstava za društvene mreže. To je bio trenutak istine.
Rekao im je da sam nekada bio profesor muzike, da sam stajao na scenama o kojima oni sada snimaju snove. Rekao je da bolest može da uzme kontrolu nad rukama, ali ne i nad dušom, ako joj to ne dozvoliš. U tom trenutku sam osetio kako mi oči gore od suza koje nisam hteo da pustim pred svima.
Zatim je seo pored mene na klupu klavira. Bez najave, bez pompe, položio je ruke na dirke i dao mi znak da nastavim. Prvi put tog dana, nisam se plašio da pogrešim. Svirali smo zajedno, sporo i tiho, ali skladno.
Hol tržnog centra je utihnuo. Ljudi su stajali nepomično, a neki su diskretno brisali oči. Niko više nije snimao, niko se nije smejao, jer je muzika uradila ono što reči nisu mogle.
Kada smo završili, publika je zapljeskala, ali ne onako glasno i površno, već onim aplauzom koji dolazi iz poštovanja. Tinejdžeri su stajali sa strane, zbunjeni i postiđeni. Jedan od njih je tiho rekao „izvinite“, i znam da mu to nije bilo lako.
Jovan je tada ustao i rekao svima da ovaj klavir nije igračka, već mesto gde ljudi ostavljaju delove sebe. Rekao je da će, dokle god je on živ, ovaj klavir imati svoje mesto i svoje poštovanje.
Meni je pružio ruku i rekao da nastavim da dolazim, bez straha. Tog dana nisam otišao pognute glave. Otišao sam polako, ali uspravno, sa osećajem da još uvek vredim. Muzika mi više nije bila bekstvo, već most između mene i sveta.
Sledećih dana, ljudi su mi prilazili, donosili čaj, sedali da slušaju. Neki su ćutali, neki pričali, ali niko se više nije smejao. Klavir je ponovo postao mesto tišine i pažnje. Bolest nije nestala, ruke se i dalje tresu, ali sada znam da nisam sam.
Znam da svaki put kada sednem za klavir, sedam kao čovek, a ne kao meta. I to mi je dovoljno. Nekad je potrebno samo da se pojavi jedna osoba u crnom kaputu, da bi svet shvatio da ono što smatra slabim, često krije najveću snagu.
