„Ne možeš ni da hodaš!“ – vikao je čovek koji je stajao pored svoje trudne ljubavnice, dok su svi u sali gledali u mene.Lusteri iznad nas svetlucali su kao hiljadu osuđujućih očiju. Moje ruke čvrsto su stezale naslone invalidskih kolica dok sam sedela u velikoj balskoj sali DeLacroix imanja – nekada mom kraljevstvu, sada mojoj zlatnoj zamci.
On je stajao ispred mene – moj muž od sedam godina – s podsmehom koji nikada ranije nisam videla.„Ne možeš ni da hodaš!“ izgovorio je svaku reč kao udarac.Pored njega – ona. Žena u mint zelenoj haljini, trudna, ruka na stomaku, pogled pun pobede.
Svi su zaćutali. Gosti, kumovi, čak i osoblje koje se ukočilo na ivicama sale.Srce mi je lupalo, ali ne od bola – već od odluke.„Možda ne mogu da hodam,“ rekla sam mirno, „ali znam kako da stojim na svom.“
On se nasmejao, hladno. „Onda ustani, Viktorija. Ustani i zaustavi me.“Sala je utihnula. Svi su gledali samo mene.Nisam trepnula. Dve godine sam učila kako da preživim, kako da povratim snagu.
Sebastijan nije uvek bio ovakav. Nekada me je nosio kroz hodnike i smejao se mojim šalama. Posle nesreće – posle automobilske nesreće koja mi je oduzela noge – počeo je da nestaje.A onda je došla Elena.
Unajmila sam je kao asistentkinju. Gledala sam kako njihova bliskost raste kao tiha bolest. Sve dok nije došao dan kada je došao kući sa flašom vina i – papirima za razvod.Večeras, na našu godišnjicu, rešio je da sve obelodani.
Podigla sam pogled i klimnula advokatu u uglu sale. On je ustao i pružio mu kožni fasciklu.„Šta je ovo?“ upitao je.„Tvoja budućnost,“ odgovorila sam.Počeo je da lista, lice mu je prelazilo iz bele u crvenu boju.
„Lažeš,“ promucao je.„Otvoreno si prekršio ugovor,“ rekla sam hladno. „Prevara znači da meni ostaje osamdeset procenata kompanije i cela ova kuća.“Elena je problijedela. „Ali… beba?“
„Beba nije kriva,“ rekla sam tiho, „ali to ne menja ono što ste uradili.“Sebastijan je bacio fasciklu, papiri su se rasuli po podu. „Mislila si da si pobedila?“„Nisam ovde zbog pobede,“ rekla sam. „Došla sam po ono što je moje.“
Okrenula sam kolica i krenula ka izlazu. Svaki klik točkova odjekivao je kao grom.Svi su me gledali – ali nisam oborila glavu.Žena koju su smatrali slomljenom upravo je postala jača nego ikad.
