Oženio sam se sa trideset, bez mnogo ušteđevine i bez ikakvih planova za luksuz. Moj tast, tada već u kasnim sedamdesetim, preselio se kod nas ubrzo nakon venčanja. Bio je tih, povučen, nekako uvek odsutan. Primao je malu vojnu penziju, ali nikada nije trošio ništa od nje.
Godinama nije plaćao ni struju, ni hranu, ni lekove. Nije pomagao u kući, nije brinuo o unucima, nije ni kuvao. Samo bi sedeo na terasi i pio svoj čaj, dok sam ja u sebi ključao od besa. „On ništa ne doprinosi,“ znao sam da pomislim, ali sam uvek dodavao u sebi: on je star čovek, muž si, ćuti i trpi.
Dvadeset godina sam ga hranio, plaćao sve račune, pokrivao troškove njegovih lekova, dok je on izgledao kao čovek koji ne zna šta je zahvalnost. A onda, jednog jutra, moja žena ga je pronašla mirnog, sa šoljicom čaja u ruci. Umro je tiho, gotovo neprimetno — kao što je i živeo.
Sahranili smo ga skromno, o našem trošku. Mislio sam da je to kraj, da se s tim poglavljem života završava i moja tiha ogorčenost. Ali tri dana kasnije, na vrata nam je zakucao čovek u tamnom odelu.
Predstavio se kao advokat, pokazao službenu legitimaciju i iz torbe izvukao fasciklu. „Gospodine Petrović?“ pitao je. „Moram da razgovaram s vama u vezi s pokojnim gospodinom Vasilijem.“
Pogledao sam ga zbunjeno. „Sa tastom? Ali on nije imao ništa.“
Advokat se blago nasmejao. „To je ono što svi misle,“ rekao je, spuštajući fasciklu na sto. „Gospodin Vasilije vam je ostavio nešto što će vam promeniti život.“
Ruke su mi zadrhtale dok sam otvarao fasciklu. Prvi dokument bio je testament, potpisan pre četiri godine, uredan i jasan. Advokat je pažljivo raširio papire i rekao:„Pre nego što vam objasnim sve, želim da znate — vaš tast nije bio običan čovek. Živeo je skromno, ali iza te tišine krio se život koji niste poznavali.“
Zbunjeno sam ga pogledao. „Kako to mislite? Taj čovek nije imao ništa! Čak ni svoj račun nije koristio.“
Advokat se blago nasmejao. „Naprotiv. Imao je. I to više nego što biste poverovali.“
Zastao je trenutak, kao da meri moje strpljenje, pa rekao: „Gospodin Vasilije bio je suvlasnik zemljišta u južnom delu Teksasa — vojnog zemljišta koje je, posle rata, vraćeno u privatno vlasništvo. Na tom mestu sada se nalazi industrijski kompleks, koji godinama isplaćuje zakupninu. On je to zemljište kupio 1968. godine za simboličnu cenu. Danas vredi više od tri miliona dolara.“
U sobi je nastala tišina. Moja žena je prekrila usta rukom, a ja sam samo slegao ramenima, nespreman da poverujem.
„To nije moguće…“ promucao sam.
„Sve je ovde,“ rekao je advokat, gurajući mi papire. „A osim zemljišta, ostavio vam je i kuvertu s pismom.“
Polako sam otvorio kuvertu. Rukopis — njegov, sitan, ali uredan.
„Sine,
ako čitaš ovo, znači da sam otišao. Nisam trošio ništa od svoje penzije, niti sam ulagao u luksuz. Ti si mi dao dom. Nisam znao kako da ti uzvratim, zato sam čuvao ono malo što imam. Nisam hteo da te opterećujem pričama o prošlosti, o zemljištu, o papirima — znao sam da ćeš misliti da sam beskoristan.
Ali želeo sam da naučiš ono što mene niko nije naučio: vrednost čoveka nije u tome koliko troši, već koliko ostavi za druge.
Hvala ti što si me trpeo kad nisam zasluživao. Sad je red na mene da tebi olakšam.“
Reči su mi se zamutile pred očima. Godinama sam ga posmatrao kao teret, kao trošak, a on je ćutao i čekao pravi trenutak. Pogledao sam ženu — suze su joj klizile niz obraze.
„On je sve ovo vreme znao,“ rekla je tiho. „Znao je da se ljutiš, i nije ti zamerio.“
Samo sam seo i spustio glavu. Nisam imao reči. Osećao sam sram, ali i nešto drugo — težinu zahvalnosti koja mi je lomila grudi.Advokat je zatvorio fasciklu. „Sve je vaše. Rekao je da kuću ne menjate. Samo da posadite drvo u dvorištu u njegovo ime.“
Kasnije tog dana, dok sam stajao u dvorištu s lopatom u ruci, pogledao sam prema praznoj stolici na terasi gde je godinama sedeo. Toliko puta sam prolazio kraj njega bez pozdrava, misleći da ne primećuje. A sada mi je nedostajao više nego što mogu da opišem.
Posadio sam mladu sadnicu masline i tiho rekao: „Nisi bio parazit. Bio si moj učitelj.“Narednih meseci, svaki put kad bi vetar zatalasao lišće tog drveta, čuo bih njegov glas. Tiho, strpljivo. Onaj isti glas koji sam decenijama ignorisao.
Zemljište koje nam je ostavio donelo nam je sigurnost — dovoljno da obezbedimo decu, da otplatimo kuću, da pomognemo drugima. Ali ono što je zaista ostavio bilo je mnogo veće: lekcija da miran čovek ne mora da bude slab, i da ćutanje ponekad krije najveću ljubav.
Poslednjeg dana u godini, na istom mestu gde je sedeo svakog jutra, ostavio sam šolju čaja. Nisam više imao prema njemu gorčine. Samo poštovanje.I kad me neko pitao šta sam nasledio, uvek sam odgovarao isto: „Mudrost čoveka koji nije potrošio ni cent — jer je čuvao srce koje vredi milione.“
