data-nosnippet>
Na papiru, moj život je izgledao savršeno. Bogatstvo, moć, luksuz i Cassandra pored mene, lepa i uvek nasmejana, već skoro godinu dana. Ipak, duboko u sebi, nisam mogao da se oslobodim sumnje koja me je izjedala svake noći.
Jedne večeri doneo sam odluku koja mi je u tom trenutku delovala kao jedini način da saznam istinu. Slagao sam da sam doživeo nesreću i da više ne mogu da hodam. Želeo sam da vidim ko će Cassandra biti kada nestane sve ono što me čini „vrednim“.
U početku, igrala je ulogu savršene devojke. Pred drugima me je nežno gurala u kolicima, govorila kako me voli i kako će uvek biti uz mene. Hteo sam da verujem da je to prava ona.
Ali čim bi se vrata zatvorila, maska je počela da puca. Uzdisaji, kolutanje očima i hladan ton zbog najobičnije čaše vode govorili su mi više nego hiljadu reči. I tada sam shvatio da će pravi odgovor doći tamo gde najmanje želim — pred očima svih.
Zabava na terasi bila je nešto što je Cassandra insistirala da se održi, iako sam joj rekao da mi nije do toga. Govorila je da ljudi moraju da vide da smo „jaki“ i da se ne predajemo. Gosti su dolazili u skupim odelima i haljinama, a ja sam sedeo u kolicima, osmeh zaleđen na licu. Svaki pogled koji su mi uputili osećao sam kao ubod.
Cassandra je blistala te večeri. Dijamanti su joj se presijavali na svetlu, a njen smeh bio je glasan i samouveren. Primećivao sam kako me sve ređe pogleda dok razgovara sa drugima. Kao da sam postao samo deo inventara, nešto što se gura u stranu kad smeta.
U jednom trenutku, neko je dobacio šalu na moj račun. Cassandra se nasmejala pre svih. Zatim je, bez imalo zadrške, rekla: „Pogledajte ga sada, nekada je bio gospodar svega, a danas ne može ni da ustane.“ Smeh koji je usledio bio je neprijatan, ali niko ga nije zaustavio.
Osetio sam kako mi se grlo steže. Nisam bio povređen zbog reči koliko zbog lakoće kojom su izgovorene. Pogledao sam oko sebe i shvatio da niko ne vidi mene, već samo spektakl. Tada sam znao da je moj test završen.
Polako sam podigao ruku i zamolio za tišinu. Cassandra me je pogledala zbunjeno, kao da sam prekršio nepisano pravilo. U njenim očima sam prvi put video strah, kratak ali jasan. To mi je dalo snagu.
Rekao sam da imam nešto da podelim sa svima. Govorio sam mirno, bez drame, jer nisam želeo osvetu već istinu. Objasnio sam da moja nepokretnost nikada nije bila stvarna i da sam želeo da vidim ko će ostati kada nestane moć. U tom trenutku, terasa je utihnula potpuno.
Cassandra je pocrvenela, pokušala je da se nasmeje i kaže da se šalim. Ali njen glas nije bio siguran kao ranije. Gosti su gledali čas u mene, čas u nju, pokušavajući da shvate šta se dešava. Istina je stajala između nas, gola i neprijatna.
Tada sam ustao iz kolica. Polako, bez naglih pokreta, ali dovoljno jasno da svi vide. Neko je tiho uzdahnuo, neko se okrenuo. Cassandra je napravila korak unazad, kao da joj se tlo pomerilo pod nogama.
Rekao sam joj da ljubav ne zahteva savršenstvo, već poštovanje. Da nisam tražio negovatelja, već partnera. Podsetio sam je kako se ponašala kada je mislila da više nemam šta da joj ponudim. Nije imala odgovor.
Zabava se raspala brže nego što je počela. Ljudi su se izvinjavali, neki su tiho odlazili, neki su mi stiskali ruku. Video sam u njihovim pogledima nelagodu, ali i razumevanje. Cassandra je ostala da stoji sama, bez publike koja joj je bila potrebna.
Kasnije te večeri, pokušala je da razgovara sa mnom. Rekla je da je bila pod stresom, da nije mislila ozbiljno, da je sve izvučeno iz konteksta. Slušao sam je, ali više nisam čuo ništa novo. Reči su izgubile težinu.
Rekao sam joj da test nije bio pošten, ali da je odgovor bio jasan. Da niko nije savršen, ali da poniziti nekoga nikada nije slab trenutak, već izbor. Taj izbor je ona napravila pred svima. I sada je morala da živi s njim.
Te noći sam ostao sam u kući koja mi je prvi put delovala tiho, ali ne prazno. Shvatio sam da gubitak iluzije boli manje nego život u laži. Nisam izgubio ljubav, već pogrešnu predstavu o njoj. I to je bila pobeda.
Sledećih dana sam otkazao veridbu i povukao se iz društva. Ljudi su pričali, nagađali i dodavali detalje. Mene to više nije doticalo. Znao sam istinu i to mi je bilo dovoljno.
Vremenom sam počeo da primećujem male stvari koje sam ranije zanemarivao. Mir jutra bez napetosti, razgovore bez straha, tišinu koja nije bolela. Po prvi put nisam morao da se dokazujem. Bio sam dovoljan sam sebi.
Danas, kada se osvrnem, ne kajem se zbog testa. Možda je bio grub, ali me je spasao godina pogrešnog života. Naučio sam da prava ljubav ne nestaje kada nestane korist. Ona tada tek počinje.
