Prošla je tek nedelja od svadbe mog sina Karla i njegove mlade Lare. Od prvog dana kada je kročila u našu kuću u Tagajtaju, izgledala je kao uzor: tiha, smerna, ljubazna prema svima. Komšinicama sam govorila s ponosom: „Bolju snahu nismo mogli da poželimo.“
Ali ubrzo sam primetila nešto čudno. Svakog jutra, bez preskakanja, Lara je skidala posteljinu sa kreveta. Čaršave, jastučnice, prekrivač – sve. I iznosila ih napolje da suše na suncu. Nekad bi to radila i dva puta dnevno. Kad sam je pitala zašto, samo se nasmešila i rekla: „Osetljiva sam na prašinu, mama. Samo na sveže opranom mogu mirno da spavam.“
Znala sam da to nije istina. Posteljina je bila nova, još je mirisala na radnju. A u našoj porodici niko nikad nije imao alergiju na prašinu.
Jednog jutra odlučila sam da proverim. Rekla sam da idem na pijacu, a onda se tiho vratila i popela uz stepenice. Otvorila sam vrata njihove sobe i u nos mi je udario oštar, metalni miris.
Sa strepnjom sam prišla krevetu. Ruke su mi drhtale dok sam podizala ćebe s mesta gde moj sin obično leži.I ono što sam tada ugledala, učinilo je da mi se kolena preseku i da moram da se uhvatim za okvir kreveta da ne padnem…
Ispod ćebeta, posteljina nije bila bela. Bila je prošarana mrljama crvene boje. Krv. Sveža, još vlažna. Udah mi je zastao, a u grudima mi je nešto zadrhtalo, kao da će mi srce iskočiti.„Bože dragi…“ šapnula sam, rukama se hvatajući za okvir kreveta. U glavi mi je odzvanjalo jedno pitanje: šta se to dešava u ovoj sobi?
U tom trenutku, vrata su se tiho otvorila. Lara je stajala na pragu, u rukama joj poslužavnik sa kafom. Njene oči su se raširile kad je videla da stojim pored kreveta. Šolja na tacni zadrhtala joj je u ruci.„Mama… vi… vi ste ušli ovde?“ pitala je tihim, preplašenim glasom.
Okrenula sam se prema njoj, krvavo platno još u mojim rukama. „Lara,“ rekla sam teško, „šta je ovo?“Nije odgovorila odmah. Samo je spustila tacnu na sto, kao da joj je svaka snaga nestala. I onda je sela na ivicu kreveta, oborila glavu i pokrila lice rukama.
„Molim vas, nemojte Karlu ništa reći…“ izustila je kroz suze.„Ne dok mi ne objasniš,“ rekla sam oštro, iako mi se glas lomio. „Krv na posteljini, svaki dan… šta to znači? Jesi li bolesna? Je li moj sin u opasnosti?“
Lara je podigla pogled. Suze su joj blistale na obrazima. „Nije Karlo… on nema pojma. Sve ovo… to je moja tajna.“„Koja tajna?“ pitala sam, koraci mi beše sve bliži, a strah me stezao kao konopac.
Duboko je udahnula, zatim progovorila: „Od svoje šesnaeste imam bolest. Poremećaj krvi. Moj organizam ne može da zaustavi određena krvarenja. Čim me nešto malo poseče ili čak naglo pritisne… ostaju rane. Noću, dok spavam, često se desi da počnem da krvarim. Zato menjam posteljinu. Zato lažem da je to prašina.“
Osjećala sam kako mi se grlo suši. Pogledala sam mrlje na plahti. „I niko ti ništa nije rekao? Nisi bila kod lekara?“ „Jesam,“ rekla je tiho. „Ali skupi tretmani nisu pomogli. Sada se bojim da će Karlo saznati i da će me odbaciti. Nije me oženio da bi dobio ženu slabu, bolesnu, nesposobnu da mu podari decu.“
„Kako možeš to da misliš?“ povikala sam, gotovo ponesena besom. „Moj sin nije monstrum. Ako te voli, voliće te i ovakvu. Zar misliš da je ljubav samo kad je lako?“Lara je ćutala. Tresla se, sitna i krhka, kao da se boji i svetla dana.
Tada sam sela pored nje i uhvatila je za ruku. „Slušaj me, dete. Ja sam tvoja svekrva, ali pre svega sam žena i majka. I znam šta znači sakrivati bol. Ako nastaviš da kriješ, sve će se samo pogoršati. Moraš Karlu reći istinu. Moraš mu verovati.“Glas joj se slomio: „A ako ode?“„Onda nikad nije ni bio tvoj,“ rekla sam odlučno. „Ali ako ostane… biće to ljubav koja će izdržati sve.“
U tom trenutku, vrata su se ponovo otvorila. Karlo je stajao tamo, lice mu je bilo zbunjeno, a oči su prelazile sa mene na Laru, pa na posteljinu u mojim rukama.„Šta se dešava?“ pitao je, glasom oštrim, ali i zabrinutim.
Lara se trgla. Pogledala me je, kao da traži snagu. Ja sam klimnula glavom.„Karlo,“ šapnula je, „moram ti reći nešto…“On je ušao, zatvorio vrata za sobom i seo pored nje. „Reci mi. Ne krij ništa.“
Suza joj se slila niz obraz dok je tiho, ali jasno izgovarala sve. Njenu bolest. Strahove. Noći provedene u tišini, menjanje posteljina, laži koje je izmišljala da ga zaštiti od istine.Karlo ju je slušao bez prekida, oči mu nisu trepnule ni jednom. A onda, kada je završila, kada je briznula u plač i sklonila lice u dlanove, on je samo pružio ruke i privukao je k sebi.
„Glupačo mala,“ rekao je nežno, glas mu je drhtao. „Zar si mislila da ću te zbog ovoga ostaviti? Lara, ti si moja žena. Moja ljubav. Ako si bolesna, borićemo se zajedno. Ako krvariš, ja ću ti previjati rane. Ako plačeš, ja ću brisati tvoje suze. Samo me nikad više nemoj lagati.“ Sobom je odjeknuo njen jecaj olakšanja.
Ja sam, sedeći pored, prvi put zaista udahnula punim plućima. Srce mi se smirilo. Moja snaha je imala tajnu, ali više nije bila sama. Moj sin ju je prihvatio, a ja sam znala da ću stajati uz njih oboje.Krv na posteljini nije bila znak kraja. Bila je znak početka – istine, poverenja i ljubavi koja ne poznaje granice.
