Mislim da izgledam odlično za svoje godine, ali muž me uopšte ne primećuje. To me čini jako nervoznom i ne pamtim kad me je dotakao zadnji put. Jednog dana dok sam sedela kući pozvao me je komšija da mu pomognem nešto da očisti, naravno pristala sam jer i on je nama uvijek pomagao oko svega. Kada sam došla kod njega shvatio sam da me uopšte nije zvao zbog toga! Ono što je uradio kada sam došla me je skroz šokiralo!
Već dugo nisam osećala da sam primećena, a moje srce je bilo ispunjeno tjeskobom. Moj muž, s kojim sam bila u braku godinama, delovao je kao da me više ne vidi. Iako sam se trudila da izgledam dobro, da budem atraktivna i u formi, činilo se da se on jednostavno distancirao. Dugi period bez intimnosti, bez pažnje, stvorio je rupu u mom srcu. Nisam želela da se žalim, ali to je počelo da me pogne.
Jednog dana, dok sam sedela kod kuće, zazvonio je telefon. Bio je to komšija, Marko, koji je uvek bio ljubazan i pomagao nam oko svega. „Bok, Ivana! Trebam tvoju pomoć, možeš li da dođeš da očistiš prozore? Znam da ti to odlično radiš, a i možeš da se opustiš malo,“ rekao je, kao što je to obično radio.
Pristala sam, naravno. Uvek sam volela da pomognem, a i on je uvek bio tu kada smo trebali nešto oko kuće. Kad sam stigla do njega, vrata su bila širom otvorena, a on je stajao ispred njih. Osmehnuo se, a onda je rekao nešto što mi je bilo neobično: „Zapravo, nisam te zvao zbog toga. Htio sam da pričamo o nečemu.“
Bio je blizu, previše blizu, ali nisam ni pomislila na to. Poslednjih dana su bili teški, pa nisam ni primetila njegov pogled. Njegove oči su bile fokusirane na meni, a atmosfera je postajala sve intenzivnija.
„Šta se dešava?“ pitala sam, dok sam stajala tamo, pomalo iznenađena njegovim ponašanjem.
„Znam da je to čudno, ali…“ počeo je, ali nije završio odmah. „Nikad nisam želeo da ovo kaže, ali osećam da me ne primećuješ, kao ni tvoj muž. Znam da ti treba pažnja, i iskreno, mislim da je vreme da konačno počneš da se osećaš voljeno.“
Njegove reči su me izbacile iz ravnoteže. Možda je imao dobre namere, ali u tom trenutku je bio previše blizu, previše direktan. Činilo se kao da me izaziva na nešto što nisam bila spremna da uradim. Iako sam osećala da nisam primećena od strane svog muža, nisam želela da pređem granicu sa komšijom. Ipak, njegov dodir na mom ramenu bio je nešto što nisam mogla da ignorišem.
„Marko, ovo nije u redu,“ rekla sam tiho, pokušavajući da se povučem.
Ali on nije popustio. „Ti si žena koju zaslužuješ da budeš voljena, Ivana. Oduvek sam te voleo, ali nisam imao hrabrosti da ti kažem to. Sada mislim da je vreme.“
Bio je toliko blizu, i srce mi je počelo brže kucati. Suočena s njegovim pogledom, osećala sam želju koju nisam mogla da ignorišem. Ali tada, kao grom iz vedra neba, setila sam se svog muža. Svojih vrednosti, svojih granica. Sve je stalo u tom trenutku.
Pokušala sam da se povučem, da izađem iz tog trenutka. „Ne mogu ovo da uradim, Marko. Ne mogu da pređem ovu granicu.“
On je stajao, gledajući me, kao da je očekivao da budem drugačija. „Znam da nije lako, Ivana, ali ne želim da se osećaš zanemareno. Zaslužuješ mnogo više.“
Okrenula sam se i brzo otišla, napustivši njegov dom i sve što se desilo. Nisam znala šta da mislim, ali nisam mogla da se pomirim sa tim trenutnim impulsivnim željama.
U tom trenutku shvatila sam: želim da budem voljena i poštovana, ali nisam smela da izgubim sebe u tome. Na tom putu sam shvatila šta je prava snaga – ne preći granicu koju nisam spremna da pređem, čak ni kada je svuda oko mene bila želja za nečim novim.
