Mojoj sestri dan vjenčanja je bio bajka – meni noćna mora.Na početku večeri, sve je bilo savršeno: muzika, šampanjac, osmijesi. A onda su me moji roditelji pozvali u stranu i izgovorili rečenicu koja mi je zaledila krv:
„Tvoja sestra i njen muž treba da provedu medeni mjesec u tvom penthausu. Spakuj se – ti možeš u hotel.“
„Šalite se?“ pitao sam, ali njihova lica bila su hladna i odlučna.„Porodica se žrtvuje,“ rekao je moj otac. „To je dužnost.“„Ne,“ odgovorio sam tiho. „Penthaus sam sam zaradio. Niko ga neće dobiti.“
Majčino lice je problijedjelo, a onda me – pred svima – ošamarila. U sali je nastala tišina. Gosti su zurili u nas, šokirani.Te noći sam napustio svadbu, srce mi je gorjelo od bijesa. A dok sam sjedio sam u svom penthausu i gledao svjetla grada, u glavi mi je odzvanjala njena rečenica: „Ti si sebičan.“
Tada sam odlučio – pokazaću im koliko je “sebičan” čovjek kojeg su ponizili pred cijelom porodicom.Sljedećeg jutra probudio sam se sa istim gorkim osjećajem. Nisam mogao da izbrišem šapat gostiju, sestre koja je plakala, oca koji me gledao kao da sam izdajnik.
I onda sam se nasmijao – prvi put od sinoć. Ako su me već proglasili negativcem, mogao sam tu ulogu da odigram do kraja.Prvo sam nazvao svog advokata.„Treba mi novi testament,“ rekao sam hladno. „Sve što imam – penthaus, ušteđevina, portfolio – ide u dobrotvorne svrhe. Ni cent porodici.“
„Da li ste sigurni?“ pitao je iznenađeno.„Nikad nisam bio sigurniji.“Sljedeći potez bio je mnogo ličniji. Poslao sam pozivnicu cijeloj porodici da dođu za vikend kod mene. Napisao sam samo: „Večera i važno saopštenje.“
U subotu uveče, dok su ulazili u moj stan, mogao sam da vidim nelagodu na njihovim licima. Moja majka je sjela na kauč kao da joj penthaus pripada, a otac je stajao uz prozor, šutljiv.
„Zašto smo ovdje?“ pitala je moja sestra oprezno.„Da vam kažem da ste bili u pravu,“ odgovorio sam mirno. „Ja jesam sebičan. I od sada ću to živjeti bez griže savjesti.“
Izvukao sam fasciklu i položio je na sto. „Ovo je dokument koji potvrđuje da ništa od ovoga neće pripasti nikome od vas. Kada ja umrem, ovaj stan će postati sklonište za beskućnike. Moja ušteđevina ide stipendijama za djecu iz siromašnih porodica.“ Majka je problijedjela. „Ti se šališ,“ šapnula je.
„Ne,“ odgovorio sam. „Vi ste mi sinoć pokazali koliko vas zapravo briga. Samo ste htjeli zidove i pogled. Evo vam zidovi – ali tek kada u njima budu živjeli oni kojima je zaista potreban dom.“
Otac je stisnuo vilicu, ali nije rekao ništa.Sestra je ustala, suze su joj krenule niz lice. „Daniel… nisam htjela da ovo ode toliko daleko.“Pogledao sam je, a u meni se nešto ipak pokrenulo.
Nisam htio da je uništim, samo da im pokažem da me više neće gaziti.„Ti nisi problem, Emili,“ rekao sam tiho. „Ali ovo je jedini način da shvate da ja nisam njihovo vlasništvo.“
Dok su odlazili, majka me pogledala posljednji put. U njenim očima prvi put nije bilo prezira – bilo je straha. Možda je konačno shvatila da njen sin više nije dječak kojem može da naređuje.Te noći sam zatvorio vrata za njima i osjetio mir. Nisam izgubio porodicu – oni su izgubili mene.
