Samo nekoliko minuta nakon što sam mu pokazala pozitivan test trudnoće, svekrva je ušla u stan — i izgovorila rečenicu koja mi je potpuno oduzela dah.
Nisam očekivala da će doći. Nisam je ni zvala. Samo sam sjedila na kauču sa mužem, držeći test u ruci i drhteći od sreće. On je još uvijek gledao u mene onim sjajem u očima kakav nisam vidjela mjesecima. A onda su se vrata otvorila ključem koji sam joj odavno tražila da vrati.
Ušla je bez pozdrava, bez pitanja, bez ičega. Samo je pogledala test trudnoće koji sam držala u ruci, kao da je to nešto prljavo, nešto što nije smjelo postojati. Njen izraz se potpuno promijenio — pretvorio se u hladnoću koju je jedino ona mogla da iznese.
Prišla je sporim koracima, pogledala muža, pa mene, i onda spustila ruke na kukove. A ono što je izgovorila sljedeće — zaledilo me do kostiju.
„To dijete nije dobrodošlo u ovu porodicu dok ja ne vidim dokaz“, izgovorila je svekrva tako hladno, tako tiho i tako precizno da je zvučalo kao presuda, a ne kao rečenica.
U trenutku kada su te riječi izletjele iz njenih usta, osjetila sam da mi nešto u grudima puca, kao da se sva moja sreća rasprsnula u isti mah.
Muž je ustao sa kauča, zbunjen, kao da ne razumije ni šta se događa ni zašto je ona tu. „Mama, šta pričaš?“, pitao je, ali ona ga je prekinula podignutom rukom kao da mu je komandir u kasarni.
„Neću opet da prođemo kroz ono što si uradio prošli put“, rekla je i prišla meni toliko blizu da sam mogla da osjetim njen dah. „Ja ću da odlučim da li je ona iskrena.“
U tom trenutku nisam mogla da vjerujem da stojim u sopstvenom stanu, držeći test trudnoće, a da se osjećam kao uljez koji treba da polaže ispit pred osobom koja me nikada nije prihvatila.
„Hoću da odmah uradiš krvni test“, nastavila je. „Sad. Večeras.“ Muž je napravio korak naprijed, ali ona je opet podigla ruku prema njemu kao da mu zabranjuje da se miješa. „Ti šuti“, rekla mu je, „jer si ti taj koji je jednom napravio dijete za koje nismo znali ni čije je.“
Tek tada sam shvatila da se ne obraća meni nego njemu. On je pao u stolicu kao da su mu noge popustile. Nisam znala detalje te priče. On nikada nije pričao o tome. Rekao je samo da je to bilo „prije mene“ i da se nikada neće ponoviti.
Svekrva se okrenula prema meni i rekla: „Ne vjerujem joj. Od prvog dana nisam.“ Glas mi je drhtao, ali sam ipak odgovorila: „Ne moraš ti ništa da vjeruješ. Ovo nije tvoje dijete.“
Njene oči su se raširile, a onda su se suzile u liniju. „Sve je moje“, rekla je. „Moj sin, moj unuk, moja porodica.“
U tom trenutku sam ustala. Prvi put te večeri nisam osjećala strah. Osjećala sam samo vatru u grudima, onu vrstu vatre koja gura majku da se bori i kad je sama i kad je uplašena i kad je na ivici suza. „Niste vi vlasnik mog tijela“, rekla sam tiho ali čvrsto.
„I nećete ući u moj život kao tornado svaki put kad vam se prohtije.“ Svekrva je krenula prema meni kao da će me fizički gurnuti, ali tada je moj muž stao između nas.
„Mama, dosta“, izgovorio je glasom koji nikada prije nisam čula od njega — dubok, umoran, ali odlučan. „Nećeš je dirati. Nećeš joj govoriti šta da radi. I nećeš se ponašati kao da imaš pravo da određuješ naš život.“
Ona ga je gledala kao da ga više ne prepoznaje. „Ti braniš nju, a ne mene?“, pitala je s nevjericom. „Branim porodicu koju sam stvorio“, odgovorio je. „I koju neću dozvoliti da uništiš.“
Svekrva se nasmijala, kratak, oštar smijeh. „Ona te je okrenula protiv mene“, rekla je. „Vidim to.“ A onda se okrenula prema meni i, gledajući me pravo u oči, izgovorila:
„Ako je to dijete njegovo, ja ću prva da ga volim. Ako nije… ti više nećeš imati šta da tražiš u ovoj kući.“
U tom trenutku sam joj prišla i izgovorila rečenicu bez koje ne bih mogla da zatvorim ovo poglavlje. „Ako mislite da možete da ucjenjujete moju trudnoću kao da je predmet, onda vi ne zaslužujete ni nas ni ovo dijete. A test neću raditi jer vi tako želite. Radiću ga kad ja budem htjela — i zbog sebe, ne zbog vas.“
Svekrva je problijedila kao da je izgubila tlo pod nogama. Onda se okrenula, zgrabila svoju torbicu i izašla zalupivši vrata toliko jako da se slika na zidu zatresla.
Kada je tišina napokon pala, ostala sam da stojim u sredini dnevne sobe, držeći test trudnoće, a muž me gledao kao da nikada nije bio ponosniji na mene.
Prišao je, zagrlio me i šapnuo: „Oprosti. Nisam znao da će ovo uraditi. Neće se više ponoviti.“ Nisam progovorila odmah.
Samo sam se naslonila na njega i zatvorila oči. Osjetila sam da se moj svijet polako vraća na svoje mjesto. Ne savršen. Ne lak. Ali moj.
I tada sam shvatila nešto važno — nisam samo trudna. Bila sam jača nego ikada. I spremna da zaštitim svoje dijete od bilo koga. Pa čak i od njegove vlastite bake.
