data-nosnippet>
Stajala sam pred oltarom, spremna da izgovorim sudbonosno „da“ — kada je svekrva ustala iz klupe i rekla nešto zbog čega je cijela crkva zanijemila.
Srce mi je lupalo od uzbuđenja, stomak mi je lagano podrhtavao, ne samo od treme nego i od bebice koja je već rasla u meni. Moj budući muž se smiješio, držao me za ruke, a sve je izgledalo kao scena iz najljepšeg filma. Sve dok se nije začulo pomjeranje stolice iza nas.
Iz ugla oka vidjela sam svekrvu kako ustaje, lice joj tvrdo i hladno, kao da granit hoda među ljudima. Svi oko nje su se okrenuli, ali ona nije gledala nikoga — samo mene, direktno, oštro, kao da me sudi.
Sveštenik je otvorio usta da nastavi ceremoniju, ali ona ga je prekinula podignutom rukom. „Čekajte“, rekla je glasno, jasno, tako da odjekne kroz cijelu crkvu.
A onda je izgovorila rečenicu koja je promijenila sve — rečenicu zbog koje sam zanijemila pred oltarom, držeći se za stomak da se ne srušim. Svekrvin glas je odzvanjao crkvom kao udar groma. „Ovaj brak ne može da se desi!“ rekla je glasno, jasno, bez trunke stida.
Osjetila sam kako mi se noge odsijecaju. Stajala sam između oltara i nje, u bjelini, trudna, drhteći, dok su se uzdasi širili kroz sve klupe. Moj budući muž se okrenuo prema njoj naglo, zbunjen, bijesan, ali prije nego što je išta rekao — ona je pokazala prstom direktno u mene. „Svi ovdje zaslužuju da znaju istinu!“
U stomaku mi se sve prevrnulo. Nisam imala pojma šta će reći. Nisam imala ni najmanju slutnju o kakvoj „istini“ priča. Crkva je utihnula, čak je i sveštenik spustio knjigu i pogledao je kao da pred njim stoji scena iz filma. „Mama, sjedni“, rekao je moj muž oštro. „SAD.“
„Neću“, odgovori ona, odmaknuvši se od njegove ruke. „Ne dok se ne kaže istina.“ Okrenula se prema meni, oči pune hladne pobjede. „Ona krije da… to dijete možda nije tvoje.“
Crkva je eksplodirala u šapate. Neki su se uhvatili za usta, drugi ustali, treći pogledali u mog muža kao da žele vidjeti njegovu reakciju. Ja? U tom trenutku nisam disala.
„Šta?“ izustila sam kroz suze koje su mi već navirale. Svekrva je koraknula naprijed, bliže oltaru, kao da preuzima ceremoniju:
„Komšinica ju je vidjela prije tri mjeseca kako sjeda u auto sa nekim muškarcem! Ista ta ‘sluškinjasta nevjesta’ onda je došla kući i rekla da je trudna! I vi svi mislite da je to slučajnost?!“
Ruke su mi se tresle. Ljudi u crkvi gledali su u mene kao u grešnika. Iako nisam uradila ništa. „Prestani lagati!“ povikao je moj muž. „Prestani više! Taj muškarac je njen brat!“ „Tako ona kaže“, odbrusila je svekrva. „A ja nisam glupa.“
„Ali jesi“, rekao je hladno. „Jesi glupa. Jer ne provjeravaš činjenice. Jer vjeruješ ljudima koji te hrane tračevima. Jer mrziš nju više nego što voliš mene.“
Svekrva je otvorila usta da odgovori, ali on ju je prekinuo. „I neću više dopustiti da upravljaš mojim životom.“ Okrenuo se prema meni, uhvatio me za ruku i podigao moj dlan pred svima:
„Ona je majka mog djeteta. Ona je moja žena. Ona je moj izbor.“ Svekrva se nasmijala — onim zlom, iskrivljenim smijehom koji probudi hladnoću u kostima. „Ne znaš sve“, rekla je.
„Ne želim“, rekao je. „Zato što si ti jedna osoba koja nikada ne govori iz brige, nego iz ljubomore.“ Svekrva je stala, očiju punih crvene ljutnje. „Znači vjeruješ njoj?“ „Da“, odgovorio je jasno, bez pauze. „Uvijek njoj.“
Ljudi su počeli klimati glavama, vidjevši da istina dolazi od njega, ne od nje. Svekrvi se izraz lica potpuno promijenio — od sigurnosti do straha da gubi kontrolu. „Ti ćeš zažaliti ovo“, šapnula je. „Neću“, odgovorio je hladno. „Ali znam da ti hoćeš.“
Okrenuo se prema svešteniku: „Nastavite ceremoniju, molim vas.“ Sveštenik se kolebao. „Jeste li sigurni? Možda—“ „Samo nastavite“, rekao je čvrsto. „Moja majka više nije dio ove svadbe.“
Okrenula sam se prema njemu, suze su mi tekle niz lice, ali ne od bola — nego od olakšanja. Od toga da je neko napokon stao uz mene, javno, pred svima.
Sveštenik se vratio na mjesto. Gosti su ponovo sjeli. Muzika je utihnula, ali je ostao jedan zvuk: moje srce koje je ponovo počelo da kuca. Moj muž je podigao moj veo. „Izvini“, šapnuo je. „Za sve što si od nje trpjela.“ Ja sam samo klimnula.
Jer nisam imala snage da govorim. „Da li pristaješ“, rekao je sveštenik, „da mu budeš supruga u dobru i u zlu—“ „Da“, izgovorila sam odmah. Bez pauze. Najčvršće „da“ u mom životu. „A ti…“, nastavio je sveštenik.
„Da“, rekao je moj muž, gledajući samo mene. „Da svim srcem.“ Svekrva je u tom trenutku izašla iz crkve, zalupivši vrata, ali niko se nije okrenuo za njom. Niko.
Kad smo se poljubili, ljudi su ustali i zapljeskali — ne zbog ceremonije, nego zato što su vidjeli ko je prava, a ko lažna.
A ja sam konačno znala jednu stvar:Nisam izgubila ništa.Dobila sam muža — i izgubila svekrvu koju nikad nisam ni trebala.
