Bio je to najhladniji decembar u godini. Sneg je prekrivao ceo grad, a vetar je nanosio pahulje preko praznih klupa u parku. Aleksandar Vuković, naslednik ogromne kompanije, te večeri je napustio kancelariju kasno, bežeći od sopstvene usamljenosti.
Vozeći kroz puste ulice, ugledao je nešto što ga je nateralo da zakoči. Na snegu, pored stare fontane, ležala je mlada žena. Njene ruke su stezale dva zamotuljka — dve bebe.
Bez razmišljanja, istrčao je iz kola, skinuo svoj kaput i omotao ih.
„Hej! Hej, čuješ li me?“ vikao je, proveravajući njen puls. Bio je slab, ali prisutan.
Sat kasnije, ležala je u krevetu u njegovoj vili, dok su doktori užurbano pregledali decu. On je stajao pored, posmatrajući nepoznatu devojku koja mu je, ni kriva ni dužna, već promenila pogled na svet.
Ali kada je otvorila oči i šapatom rekla njegovo ime — on je shvatio da se ne radi o slučajnosti.Kad je otvorila oči, soba je bila obasjana toplim svetlom kamina. Pogledala je oko sebe, zbunjena, drhteći, dok su joj usne tiho zadrhtale.
„Gde sam…?“ promrmljala je.
„Na sigurnom,“ rekao je muški glas. Stajao je pored kreveta, u tamnom odelu, sa blagim osmehom i zabrinutim očima. „Našao sam te u parku. Bila si bez svesti. I… imala si blizance sa sobom.“
Pogled joj je odmah pao na dve male kolijevke pored kreveta. U njima su spavale dve bebe, u vunenim ćebencima. Suze su joj napunile oči.
„Hvala ti,“ rekla je, „nisam mislila da ću preživeti ovu noć.“On je ćutao nekoliko sekundi. „Kako se zoveš?“
„Mila,“ rekla je tiho. „Mila Petrović.“Kad je izgovorila ime, Aleksandar je zastao. To prezime je poznavao. Prepoznavao ga je iz jedne stare priče koju je godinama potiskivao.
„Petrović…“ ponovio je. „Jesi li ti…?“
Nije stigao da završi. Ona je klimnula.
„Da. Ja sam sestra one žene koju je tvoja porodica otpustila pre tri godine.“
Aleksandar se ukočio. Srce mu je počelo da lupa.
Njegov otac — hladni, nemilosrdni biznismen — pre tri godine je otpustio njihovu kućnu pomoćnicu, Jovanu Petrović, pod lažnim optužbama za krađu. Žena je ubrzo umrla od bolesti. On je tada bio u inostranstvu, ali se sećao tog prezimena.
„Ti si Jovanina sestra?“ upitao je.
„Da,“ odgovorila je. „I nisam došla slučajno.“Osetio je ledeni dah po leđima. „Šta to znači?“Mila je pogledala bebe.
„Ovo su deca tvog brata.“
Sve u njemu se zaustavilo. „Mog brata? Nemam brata.“Mila je tada izvadila iz torbe staru fotografiju. Na njoj — Aleksandrov otac, njegova majka… i žena koju nije prepoznao.
„Imaš,“ rekla je. „Ali njega je tvoja porodica izbrisala iz sećanja. Bio je vanbračni sin tvog oca. Radio je kao vozač. I ja sam ga volela.“
Tišina je odjeknula kao pucanj. Aleksandar je zapanjeno gledao.
„Ti… ti si bila s mojim polubratom?“
„Da,“ rekla je, dok su joj suze klizile niz lice. „Bio je dobar čovek. Nije znao ko mu je otac dok nije bilo kasno. Kad je tvoj otac saznao za nas, dao je sve od sebe da nas uništi. Oterao ga je. Rekao da ga nikad neće priznati. Tvoj brat je poginuo pre tri meseca. Ove bebe… su sve što mi je ostalo od njega.“
Aleksandar je seo, pokušavajući da diše. Reči su mu se gubile.
„Moj otac… znao je?“
„Znao je,“ rekla je hladno. „A ti… ti si sin čoveka koji me je ostavio na ulici. Ali nisi kao on. Mogla sam to da vidim u tvojim očima. Zato sam htela da ti ih poverim — ako mi se nešto dogodi.“
Aleksandar je ustao, prišao prozoru. Napolju je padao sneg, kao i one noći.
„Znači… oni su Vukovići,“ rekao je, gledajući blizance.
Mila je klimnula. „Po krvi, da. Po izboru — to zavisi od tebe.“
Dugo je ćutao. U glavi mu je odzvanjalo sve što je čuo. Istina o ocu, o bratu, o svemu što je mislio da zna.
„Nikada ih neću napustiti,“ rekao je konačno. „Ni njih. Ni tebe.“
Ona ga je pogledala, zbunjena.
„Ne moraš to da radiš.“
„Moram,“ odgovorio je. „Ne iz sažaljenja — nego zato što hoću da popravim ono što su drugi uništili. Ako postoji iskupljenje za moju porodicu, to počinje od mene.“
Prvi put posle mnogo godina, neko u toj vili nije razmišljao o novcu, ugovorima ni profitu. Samo o istini, i o novom početku.
Mila se rasplakala. On ju je nežno zagrlio.
„Mislila sam da su svi Vukovići isti,“ šapnula je.
„Nisu više,“ rekao je. „Bar ne od večeras.“ Te noći, dok su blizanci spavali, on ih je gledao s tihim osmehom i rekao: „Dobrodošli kući, mališani.“
