Na dan mog venčanja, svekrva me ponizila pred svima, nazivajući me „greškom svog sina“ — ali nije očekivala da ću joj nekoliko minuta kasnije proliti vrelu supu pravo u krilo pred cijelom salom.
Sve je počelo čim sam ušla u salu. Dok su gosti ustajali i aplaudirali, ona je s osmijehom prilazila, noseći poklon. Na licu — slatka maska, a u očima — otrov. Kada me poljubila u obraz, šapnula mi je: „Uživaj dok možeš. Ovo neće dugo trajati.“
Ignorisala sam je, pokušavajući da sačuvam mir tog dana, ali nije stala. Tokom večere je počela da priča gostima kako „nije sigurna da je moj sin dovoljno pametan da izabere ženu“, kako „se nada da će me naučiti kako se ponaša u pristojnim porodicama“. Gosti su se smješkali iz nelagode, a moj muž je, kao i uvijek, ćutao.
A onda je rekla rečenicu koja mi je prešla sve granice. Podigla je čašu i rekla: „Nadam se da će ti brak trajati duže nego što ti traje šminka.“
Sala je utihnula. Ja sam se nasmijala — ali samo na trenutak. Jer ono što sam uradila poslije, zauvijek je promijenilo sve. I nju, i mene, i naš brak.
U tom trenutku, osjećala sam kako mi krv vri u žilama. Svi su je gledali, a ona se naslađivala pažnjom. Nasmijala se, nazdravila, i sjela kao da je upravo osvojila neku bitku. Moj muž je pokušao da promijeni temu, ali niko nije mogao da ignoriše ono što je rekla. Sve je odzvanjalo u meni, kao da mi u glavi gori.
Konobar je upravo prolazio pored mene s poslužavnikom punim supe. Nisam imala plan, nisam imala namjeru da napravim scenu. Samo sam ustala, uzela činiju i krenula prema njenom stolu. Srce mi je lupalo kao ludo, ali lice mi je bilo mirno.
„Gospođo Marija,“ rekla sam glasno, tako da svi čuju, „zaboravili ste da večera još traje.“
Podigla je pogled, i u njenim očima sam vidjela onaj isti prezir koji sam osjećala mjesecima.
„Sine,“ rekla je s podsmijehom, „nauči svoju ženu da ne glumi domaćicu pred svima.“
Tad sam samo spustila činiju. Polako. Ravno ispred nje. Supa se prelila, nekoliko kapi je dotaklo njenu skupu haljinu, a para se podigla u vazduh. Niko nije disao.
„Ups,“ rekla sam tiho, „izgleda da sam i ja napravila grešku — baš kao vaš sin.“ Tišina. Potpuna.
Svi su zurili u mene. Moj muž je ustao, ali nisam mogla da pročitam izraz njegovog lica — bio je između šoka i divljenja. Svekrva je zapanjeno gledala u mene, lice joj je bilo crveno, ne od supe, već od poniženja. Pokušala je da ustane, ali joj je glas zadrhtao: „Ti… ti nemaš pojma s kim se igraš!“
„Znam tačno s kim,“ rekla sam mirno. „Sa ženom koja me nikada nije prihvatila. Ali znate šta? Ja nisam došla u ovu porodicu po odobrenje — došla sam po ljubav. A ako je vaš sin ne zna čuvati, to više nije moj problem.“
Okrenula sam se i krenula ka izlazu. I dok sam hodala, ljudi su počeli da aplaudiraju. Prvo stidljivo, a onda sve glasnije. Nisam se okrenula. Nisam morala. Znala sam da sam upravo završila poglavlje svog života u kojem sam ćutala.
Kasnije, moj muž je došao do mene, tih, slomljen. Rekao je: „Nisi morala to da uradiš pred svima.“
Pogledala sam ga i rekla: „Morala sam — da bih napokon bila slobodna.“
Nisam se vratila za sto. Nisam ni planirala. Taj dan je trebao da bude početak mog braka, ali je postao kraj mog strpljenja.
Sutradan sam spakovala stvari. Nisam ponijela ni venčanicu, ni cipele. Samo mir u duši.
Jer ponekad žena ne mora da čeka da bude spašena — ponekad je spašavanje to kad sama ode.
