Te večeri sam mislio da sam potpuno sam u kući – ali maćeha je odjednom ušla u dnevnu sobu u novoj, izazovnoj haljini – i ono što je izgovorila zaledilo mi je krv.
Stala je ispred mene kao da traži procjenu, držeći se rukama za bokove, samouvjerena i smirena. Nikada je nisam vidio obučenu tako odvažno, nikada ovako dotjeranu, pogotovo ne kada smo sami.
„Treba mi tvoje mišljenje“, rekla je tiho i okrenula se da vidi kako haljina stoji na leđima. Glas joj je bio miran, ali u očima sam vidio nešto potpuno drugačije – nervozu, možda čak i strah.
Sjeo sam uspravno, ne znajući da li me provocira ili traži pomoć, ali onda je duboko udahnula, prišla korak bliže i pogledala me pravo u oči… kao da se sprema da sruši zid koji je godinama držala. A onda je izgovorila rečenicu zbog koje mi se cijelo tijelo ukočilo.
„Tvoj otac ne zna ništa od ovoga – ali ti moraš prvi saznati šta skrivam.“ Njene riječi su mi odzvanjale u ušima dok sam je gledao kako nervozno prebira prstima po ivici haljine.
Nisam navikao da je vidim ranjivu — ona je uvijek bila smirena, hladna, elegantna, gotovo nedodirljiva. Ali sada je djelovala kao neko ko se boji da će svaki trenutak puknuti.
„O čemu pričaš?“ pitao sam tiho, skoro oprezno. Osjetio sam kako mi srce lupa, kao da već znam da će ono što će reći promijeniti sve. Prišla je toliko blizu da sam osjetio njen parfem — sladak, skup, ali pomiješan sa nervozom.
Sjela je pored mene na ivicu kauča, privukla kosu iza uha i konačno me pogledala direktno. „Ne mogu više da lažem ni sebe ni tebe,“ rekla je, a glas joj se slomio tek jedva primjetno. „I znam da si dovoljno zreo da čuješ ovo.“
Pokušao sam ostati miran, ali moje tijelo je već bilo napeto kao struna. U mislima sam vrtio sve mogućnosti — prevara, bolest, finansije, nešto o mom ocu… ali ništa od toga nije me pripremilo na ono što je slijedilo.
„Tvoj otac misli da sam sa njim zbog života koji mi pruža,“ izgovorila je. „Ali to… nikad nije bila istina.“ Samo sam se ukočio, ne znajući da li je pohvala, kritika ili početak katastrofe.
Dlanovima je pokrila lice na trenutak, a onda me pogledala polako, kao da se boji moje reakcije. „Zaljubila sam se u ovu kuću, ovu porodicu… i…“ zastala je, a glas joj je zadrhtao, „…u način na koji ti brineš o svima nama.“ Kao da mi se mozak ugasio. „Š… šta?“ uspio sam samo izustiti.
„Ne,“ podigla je ruku, „nemoj pogrešno da shvatiš. Nije to ono što misliš.“ Udahnula je duboko. „Zaljubila sam se u ideju da imam porodicu. A tvoj otac… on ima drugu. Neko drugi mu je već mjesecima prioritet.“
Osjetio sam hladnoću kako mi se penje uz kičmu. Sve je dobilo mnogo tamniji, ružniji smisao.
„I zato sam ovdje,“ nastavila je. „Ne da te šokiram, ne da pravim probleme.“ Položila je ruku na moju, nježno, kao da traži oslonac. „Došla sam jer si jedina osoba kojoj mogu vjerovati da će mi reći šta mi je činiti.“
A onda je izgovorila rečenicu koja mi je potpuno presjekla dah: „On planira da me ostavi — a ti si jedini koji to može zaustaviti.“
