Muž i njegova porodica izbacili su ženu i dete na ulicu – ali ono što se desilo nekoliko godina kasnije šokiralo je sve!
Kiša je te večeri lila kao kazna sa neba. Kler je stajala na mermernim stepenicama, u naručju joj je bio tek rođeni sin, a srce joj je kucalo kao da će pući.Iza nje, hrastova vrata su se zatvorila uz tresak.
Pre nekoliko minuta, njen muž Edvard Vitmor Treći, stojao je uz roditelje i hladno izgovorio: „Gotovo je, Kler. Poslaćemo ti stvari. Samo idi.“ Bez auta. Bez plana. Samo sa detetom u rukama, krenula je u noć.
Te noći lutala je po kiši, kroz ulice koje nisu imale milosti. Vitmorovi nisu pozvali čak ni taksi. Samo su posmatrali kroz prozor kako nestaje.
Tri godine kasnije, dok je na uličnoj tezgi prodavala svoje slike, prišla joj je žena i upitala: „Ovo su tvoje?“ I tada je Kler shvatila – ta noć, ta slučajnost, promeniće joj život zauvek…
Žena se zvala Vivijan Grant – vlasnica jedne od najpoznatijih galerija u gradu. Njene reči nisu bile prazne: „Ovo je talenat koji se ne viđa često.“ Tog istog dana kupila je tri Klerine slike i ponudila joj priliku da izlaže u njenoj galeriji.
Kler je oklijevala. Imala je dete, nije imala ni kome da ga ostavi ni šta da obuče. Ali Vivijan se nasmešila i rekla: „Ako želiš novi početak – ovo je tvoja šansa.“
Na dan izložbe, Kler je pozajmila haljinu od susetke iz skloništa. Sa sinom za ruku ušla je u prostoriju punu svetla, šampanjca i pogleda ljudi iz visokog društva. Njene slike visile su na zidovima, obasjane reflektorima. Ljudi su zastajali, divili se, nudili ogromne svote novca.
Do kraja večeri, Kler je prodala sve što je izložila. Narednih meseci otvorila je svoj atelje, a njeno ime se počelo pojavljivati u umetničkim časopisima. Nije više bila „ona koju su izbacili“ – bila je „umetnica koja je osvojila grad“.
Godinu dana kasnije, na jednoj svečanoj večeri, dok je primala nagradu za „Najinspirativniju umetnicu godine“, ugledala je poznato lice u publici. Edvard. Njegovi roditelji pored njega.
On, koji ju je odbacio, sada je stajao u gomili kao stranac. Njegove oči su bile pune stida dok su gledale ženu koju je nekada gurnuo u kišnu noć – a koja je sada stajala na pozornici, u svetlu reflektora, dok su joj svi aplaudirali.
Kler je uzela mikrofon, pogledala u svog sina u publici i rekla: „Nikad ne dozvolite da vas neko ubedi da ste bezvredni. Jer upravo u toj boli krije se snaga da postanete nešto što niko ne očekuje.“
Publika je eksplodirala od aplauza. A Vitmorovi… oni su po prvi put shvatili da nisu izgubili samo snahu – izgubili su i dostojanstvo.
