Sedmi mesec trudnoće, tri sprata bez lifta i kese pune namirnica u mojim rukama. Dok sam se zadihano penjala, Alan je sedeo na kauču, slušalice na glavi, smejući se svojim prijateljima iz igre.
Kada sam unela poslednje kese i znojava sela na stolicu, on je tek tada sklonio slušalice. Pogledao me od glave do pete i rekao rečenicu koja je u sekundi presekla sve ono što sam godinama pokušavala da opravdam. „Postaješ odvratna za gledanje. Bolje ti je da smršaš posle porođaja, ili ću ja naći nekog drugog.“ Njegovi prijatelji su se nasmejali. On se osmehnuo. A ja sam samo ćutala.
Umesto suza, iz mene je krenula ledena jasnoća. Prišla sam, poljubila ga u čelo i tiho rekla: „Idem pod tuš.“ Njegov zbunjeni pogled bio je poslednji trenutak u kojem je mislio da i dalje ima kontrolu.Tri dana kasnije, nije on bio taj koji se smejao. Bio je taj koji je molio. A ja sam već donela odluku koja će mu promeniti život zauvek.
Dok sam sedela pod vrelim mlazom vode tog dana, suze su mi tekle niz lice, mešale se sa parom i sapunicom. Ali to nisu bile samo suze bola. Bile su to suze oslobađanja. Jer sam shvatila – Alan nikada nije bio partner. Bio je publika sopstvenog života, a ja sam bila sporedna uloga.
Sutradan sam ustala ranije nego obično. Spakovala sam nekoliko osnovnih stvari u torbu: dokumenta, odeću za bebu, svoju štednu knjižicu koju je, na sreću, zaboravio da postoji. Nisam mu rekla ništa.
On je i dalje bio uronjen u svoje igre, u virtuelne bitke dok je stvarni rat gubio bez ispaljenog metka.Otišla sam kod svoje prijateljice Marie. Ona me je primila bez pitanja, samo me je zagrlila i rekla: „Ovo je tvoj početak, ne tvoj kraj.“ Tada sam prvi put osetila mir, makar i privremen.
Alan je prvog dana slao poruke – besne, pune optužbi: „Gde si? Kako se usuđuješ da odeš bez reči?“ Drugog dana su stigle molbe: „Vrati se, oprosti mi, bio sam umoran, nisam mislio to.“ Trećeg dana – pozivi, na desetine njih, ostavljene govorne poruke u kojima mu glas puca, dok govori da ne može da spava, da ne zna šta da kaže roditeljima, da ne zna kako da živi bez mene. Ja? Ćutala sam. Jer ćutanje je ponekad glasnije od bilo kakve reči.
Tog popodneva, dok sam sedela na balkonu kod Marie i mazila stomak u kojem se naše dete pomeralo, shvatila sam nešto važno – ne želim da moje dete odraste gledajući kako mu otac ponižava majku. Nisam mogla da promenim prošlost, ali mogla sam da oblikujem budućnost.
Nisam planirala osvetu. Planirala sam slobodu. Zakazala sam sastanak sa advokatom za razvod. Nisam imala mnogo, ali imala sam dokaz o njegovoj nebrizi, poruke koje je slao, svedoke njegovih „šala“. To je bilo dovoljno da pokažem sudu kakva osoba on zapravo jeste.
Kada smo se sreli prvi put posle mog odlaska, izgledao je drugačije – lice umorno, oči natečene. „Molim te, vrati se,“ govorio je. „Bio sam idiot, bio sam slab. Trebam te.“
Ali ja sam samo podigla ruku i rekla: „Ti si me već izgubio, Alan. Onog trenutka kad si odlučio da moju bol pretvoriš u šalu pred drugima.“ Njegovo lice je pobledelo. Shvatio je da nema povratka.
Meseci su prolazili. Rođenje mog sina bilo je najteži i najlepši trenutak mog života. Kada sam ga prvi put držala, obećala sam mu – nikada neće gledati svoju majku kako se ponižava da bi neko drugi izgledao jači.
Alan je pokušavao da uđe u naš život – poruke, pokloni, iznenadni dolasci. Ali ja sam uvek bila jasna: može biti otac ako to znači odgovornost, ljubav i poštovanje. Ne kao igrač u virtuelnom svetu, već kao čovek u stvarnom.
I dok je on nastavljao da se bori sa sopstvenim demonima, ja sam gradila novi život. Završila sam kurseve za medicinskog asistenta, našla posao u klinici. Nisam imala luksuz, ali sam imala dostojanstvo.
Gledala sam svog sina kako raste, kako se smeje, kako me gleda onim čistim očima punim poverenja. To je bila moja nagrada.A Alan? Njegovi prijatelji iz igrica odavno su ga zaboravili. Smeh koji je nekada delio na moj račun pretvorio se u tišinu njegovog praznog stana.
Tri dana mu je trebalo da shvati šta je izgubio. Meni je trebalo pet godina da shvatim šta zaslužujem.I sada, dok pišem ovu priču, više se ne pitam da li sam pogrešila. Znam da nisam. Jer jednom kada se oslobodiš nečije senke, shvatiš koliko si uvek vredela.
