Bila sam najbolja studentkinja generacije i godinama sam gradila sliku savršenstva pred ljudima oko sebe. Moj otac Rade, siromašni automehaničar sa rukama crnim od ulja, nikada se nije uklapao u taj svet koji sam zamišljala. Kada mi je ponosno rekao da je kupio novo odelo i da želi da dođe na dodelu, hladno sam mu rekla da ostane kod kuće jer me sramoti.
Na svečanosti sam stajala sama dok su se moje koleginice grlile sa roditeljima i pozirale za fotografije. Osećala sam olakšanje što moj otac nije tu i što niko ne može da me poveže s njim. Ubeđivala sam sebe da sam uradila pravu stvar. Tada je, pred profesorima i kolegama, stigao veliki beli paket sa mojim imenom.
Pomislila sam da je to skup poklon i otvorila ga bez razmišljanja, ne sluteći šta me čeka unutra. U tom trenutku još nisam znala da će mi se ceo svet srušiti. Kada sam pročitala pismo napisano na papiru iz sveske na kvadratiće, kolena su mi klecnula, a diploma mi je ispala iz ruku.
U trenutku kada sam pročitala prve rečenice pisma, prestala sam da čujem buku oko sebe. Glasovi, aplauzi, šapat profesora – sve je nestalo kao da je neko isključio zvuk. Gledala sam u rukopis koji sam prepoznala istog trena, krivudava slova mog oca, ispisana pažljivo, kao da svako slovo nosi teret njegove ruke i srca. Srce mi je počelo da lupa toliko jako da sam mislila da će svi primetiti.
U pismu je pisalo kako je tog jutra ustao ranije nego ikad. Napisao je da je znao da ne želi da ga vidiš, ali da nije mogao da propusti tvoj veliki dan bez da ti ostavi nešto svoje. Pisao je kako se nada da ćeš jednog dana razumeti zašto njegove ruke nikada nisu bile čiste i zašto se nikada nije žalio. Dok sam čitala, suze su mi kapale na papir.
Podigla sam pogled i tek tada shvatila šta je u kutiji. Unutra je bio stari, pažljivo očišćeni alat – ključ, klešta i mali sat koji je nekada nosio u džepu, zajedno sa kovertom. U koverti je bila ušteđevina koju je skupljao godinama, sitni novac, zgužvane novčanice i kovanice. Shvatila sam da je prodao deo svoje radionice tog jutra da bi mi to ostavio.
Diploma mi je ispala iz ruku i razbila se na podu, ali ja to gotovo nisam ni primetila. Kolena su mi se odsekla i pala sam na pod, pred svima, držeći pismo kao da je jedino što me drži u životu. Ljudi su ustajali sa stolica, neko je pokušao da mi pomogne, ali ja sam mogla da vidim samo jedno lice u glavi. Lice čoveka kog sam se stidela.
Istrčala sam iz sale ne razmišljajući ni o čemu. Nisam marila za haljinu, za profesore, za pogled kolega. Jedino što sam znala bilo je da moram kući, da moram njemu. Srce mi je pucalo od srama i kajanja koje nisam mogla da zaustavim.
Kada sam otvorila vrata radionice, zatekla sam ga kako sedi na staroj stolici, pogrbljen, sa rukama u krilu. Pogledao me je iznenađeno, kao da me nije očekivao. U tom pogledu nije bilo ni ljutnje ni osude, samo briga. To me je slomilo više nego sve ranije.
Bacila sam se pred njega i počela da plačem kao dete. Nisam mogla da izgovorim ni jednu smislenu reč, samo sam ponavljala „oprosti“. On me je podigao onim istim rukama kojih sam se stidela, ruku koje su me hranile i školovale. Tada sam shvatila koliko sam bila mala.
Rekao mi je tiho da je ponosan na mene, bez obzira na sve. Da mu diploma ne znači ništa ako ja nisam srećna i ako zaboravim ko sam. Te reči su me pogodile jače od bilo kakve kazne. Znala sam da sam tog dana naučila lekciju koju nijedan fakultet ne može da nauči.
Sledećih dana sam se vratila na fakultet da podignem novu diplomu. Ovog puta nisam stajala sama. Moj otac je bio pored mene, u istom onom odelu sa pijace, sa rukama koje su i dalje mirisale na ulje. I prvi put u životu, bila sam ponosna.
Ljudi su gledali, neki su šaputali, ali meni to više nije bilo važno. Naučila sam da se pravi uspeh ne meri titulama, već time koga se ne stidiš. A ja se svog oca više nikada nisam postidela.
data-nosnippet>
