Nedelju smo započeli mirno, doručkujući u kuhinji. Fiona je sedela za stolom, njene smeđe kovrdže skakutale su dok je mrdala nogicama. Godinu dana odbijala je svaku pomisao na šišanje, a mi smo mislili da je to samo detinji hir.
Ali tog jutra, dok sam joj češljala kosu, prsti su mi zastali. U loknama je bila zgužvana ružičasta žvaka, zalepljena do korena. Srce mi je potonulo.„Dušo,“ rekla sam tiho, „ovo ne možemo izvući. Moraćemo malo da skratimo.“
Spoon joj je ispao iz ruke, oči su se širom otvorile, a malena šaka poletela je da pokrije kosu. „Ne!“ viknula je. Suze su joj zasijale dok je grčevito stezala kovrdže, kao da je od toga zavisio ceo njen svet.Pokušali smo da je umirimo, ali Fiona je kroz jecaje izgovorila rečenicu zbog koje nam je zastao dah. „Ovo je jedini deo mene koji je moj.“
Nastao je muk. Daniel i ja smo se pogledali, kao da su reči našeg deteta iznenada raskinule veo iza kojeg smo živeli bez dubljih pitanja. „Jedini deo mene koji je moj.“ To je izgovorila sa pet godina, ali zvučalo je kao da dolazi iz duše odrasle osobe koja je mnogo toga već izgubila.Sela sam pored nje na pod. Njene male ruke obuhvatile su kosu kao da je štite od noža. „Fiona,“ šapnula sam, „zašto ti je to toliko važno?“
Nije odmah odgovorila. Suze su joj se slivale niz obraze i kapale na pidžamu sa jednorogom. Onda je prošaputala: „U vrtiću… oni me zovu ‘mala Fiona bez ičega’.“Daniel je spustio šolju kafe. „Bez ičega?“ ponovio je zbunjeno.
„Da,“ rekla je tiho. „Kažu da nemam najlepšu torbu, ni najlepše patike. Kažu da ništa nije moje, jer mi sve kupite vi.“ Zastala je, glas joj se prelomio. „Ali kosa… kosa raste iz mene. To je moje.“
Reči su nas pogodile kao šamar. Bilo je teško poverovati da dete od pet godina može da oseća toliku potrebu da se definiše kroz nešto sopstveno, nešto što joj niko ne može oduzeti.
Obgrlila sam je, ali ona se trzala, nesigurna da li može da mi veruje. „Dušo,“ rekla sam, „niko ti ne može oduzeti ono što jesi. Mi to možda nismo pokazali, ali vidimo te. Ti si Fiona, i tvoje srce je ono što je tvoje.“Ona je odmahivala glavom, jecaji su joj sekli reči. „Ne, samo kosa. Ako je isečete, ništa ne ostaje.“
Te večeri smo preskočili rešenje sa makazama. Gumeni čvor ostao je zamotan u kovrdžama, ali shvatili smo da je problem daleko dublji. Nakon što je zaspala, Daniel je dugo sedeo kraj kreveta i rekao: „Možda je vreme da razgovaramo s nekim. Pedijatar, možda psiholog za decu.“
Narednih dana pokušavali smo nežno da se vratimo toj temi. Dok smo je vodili u park ili joj čitali priče, ponekad bi rukom nesvesno prešla preko kose, kao da proverava da li je i dalje tu. Ta navika bila je dokaz koliko joj je kosa postala sidro u moru nesigurnosti.
Konačno smo zakazali sastanak sa dečijim terapeutom. Fiona je u početku ćutala, stežući plišanog medu, ali polako, u sigurnom prostoru, počela je da govori. „Ako mi uzmu kosu,“ rekla je terapeutkinji, „onda sam samo… niko.“
Terapeutkinja nam je kasnije objasnila: „Za decu ovog uzrasta, osećaj kontrole je presudan. Fiona se oseća kao da nema moć nad sopstvenim životom. Njena kosa je simbol onoga što je pod njenom kontrolom.“
To nas je zabolelo. Koliko puta smo u žurbi birali umesto nje? Haljinu za vrtić, boju cipela, čak i priču za laku noć. Sve s najboljom namerom, a zapravo bez davanja prostora da sama odlučuje.
Počeli smo da menjamo male stvari. Dali smo joj izbor između dve haljine ujutru. Pitali je da li želi jabuku ili bananu za užinu. Dopuštali joj da izabere koju ćemo bajku čitati. Naše malo dete se polako uspravljalo pred našim očima, shvatajući da ima glas.
Jednog popodneva, dok smo pravili kolače, Fiona je zastala i pogledala me. „Mama?“ rekla je. „Ako ja hoću, mogu da dam kosu drugoj devojčici, zar ne? Onim devojčicama što nemaju kosu?“
Zatekla me je tim pitanjem. „Da, dušo. To se zove donacija. Ti bi mogla nekom da daš radost.“ Njen osmeh tada je bio prvi osmeh bez straha. „Onda ću jednog dana… kad budem spremna.“
Nismo žurili. Prošli su meseci dok je gumeni čvor polako otpadao češljanjem i pranjem. Ali nešto drugo se menjalo: Fiona je sve češće prepuštala kontrolu bez panike. Naučila je da nije samo kosa ta koja je čini „njom“.Na šesti rođendan iznenadila nas je. „Hoću da idem kod frizera,“ rekla je odlučno. „Ali ja biram koliko.“
Sedela je na stolici, dok joj je frizerka nežno sekla krajeve. Nije bilo suza. Samo ponos i odlučnost. „To je još uvek moje,“ rekla je kada je pogledala u ogledalo.Te večeri, dok je zaspivala, pomazila je kosu i dodala: „I vi ste moji. To niko ne može da mi uzme.“
Srce mi je tada bilo teško i lagano istovremeno. Naša Fiona nije izgubila sebe u tom procesu. Pronašla ga je — i naučila nas da čak i najjednostavnije stvari, poput kose, mogu nositi duboko značenje kada je reč o osećaju pripadanja i slobode.
