Zovem se Nikola i imao sam tek osamnaest godina kada smo sahranili naše roditelje, dan prije mog rođendana koji nisam ni osjetio. Moj mlađi brat Marko imao je samo šest godina i nije razumio šta se dešava, stalno me je pitao kada će se mama vratiti kući. Gledao sam ga kako zaspi plačući i u sebi dao obećanje da ga nikada neću pustiti iz ruku. Bio je to jedini smisao koji mi je ostao.
Sedmicu kasnije pojavili su se tetka Dijana i njen muž Goran, ljudi koje godinama skoro nismo viđali. Sjeli su u dnevnu sobu, glumeći zabrinutost, i rekli mi da sam i ja još dijete i da Marku treba „stabilnost i pravi dom“. Njihove riječi su zvučale naučeno, hladno i proračunato. U tom trenutku sam znao da ovo nema veze s brigom.
Napustio sam fakultet bez razmišljanja, zaposlio se na dva posla i podnio zahtjev za starateljstvo. Nisam spavao, jedva sam jeo, ali Marko je svako jutro imao doručak i nekoga ko ga drži za ruku. Onda je Dijana pozvala socijalnu službu i prijavila me, tvrdeći da vičem na dijete i da ga ostavljam samog. Bio je to udarac ispod pojasa.
Jedne večeri, dok sam Marka spremao za spavanje, šapatom mi je rekao da mu je Dijana rekla da mora da je zove „mama“ ako želi desert. Kasnije sam je čuo kako se smije na telefonu i govori da će, kada dobiju starateljstvo, država pustiti fond koji su nam roditelji ostavili. Goran se šalio da će Marka poslati u internat jer im „ne treba smetnja“, a Dijana je pričala o novom autu i putovanju na Havaje. I tada sam shvatio da ovo nije borba za dijete, već za novac — ali nisam bio nespreman.
Na dan ročišta u sudnicu sam ušao s knedlom u grlu, ali i s čudnim osjećajem smirenosti koji nisam imao sedmicama. Marko je sjedio pored mene, noge mu nisu dodirivale pod, a ja sam mu tiho rekao da me samo drži za ruku. Dijana je došla dotjerana, s bisernom ogrlicom i osmijehom koji je više ličio na pobjednički nego na zabrinuti. Goran je sjedio iza nje, samouvjeren, kao da je sve već riješeno.
Sudija je pažljivo slušao obje strane, a Dijana je pričala kako sam „premlad“, „neodgovoran“ i kako dijete pati zbog mene. Čak je izvadila kutiju domaćih kolača i gurnula je prema sudskom stolu, uz lažni osmijeh. U jednom trenutku sam vidio kako Marko stišće moju ruku jače nego inače. Znao sam da ne smijem pokleknuti.
Kada je došao red na mene, ustao sam polako i duboko udahnuo. Nisam počeo pričom o sebi, nego o Marku, o tome kako se budi noću i zove mamu. Ispričao sam kako sam napustio fakultet i radio dva posla, ne zato što sam morao, već zato što sam htio da moj brat ima normalan život. Sudnica je utihnula.
Zatim sam zamolio sudiju da dozvoli da se pusti audio snimak. Dijana se trgnula, a Goran se prvi put namrštio. Objasnio sam da sam snimio razgovor sasvim slučajno, dok sam tražio Marka po kući. Nisam rekao ništa više.
Kada se snimak pustio, sudnicom se prolomio Dijanin glas kako govori o fondu, novcu i planovima za novi auto. Čuo se Goran kako se smije i kaže da će Marka poslati u internat jer im je „naporan“. Nisam mogao gledati Marka u tom trenutku, ali sam znao da sudija sve čuje. Dijanin osmijeh je nestao u sekundi.
Sudija je zaustavio snimak i dugo gledao u Dijanu bez riječi. Pitao ju je da li ima šta dodati, a ona je počela da muca, govoreći da je to „izvučeno iz konteksta“. Goran je pokušao nešto dobaciti, ali je brzo utišan. Atmosfera se potpuno okrenula.
Zatim je sudija zatražio da se pročitaju izvještaji socijalne službe. U njima je jasno stajalo da je Marko uredno zbrinut, da ima stabilnu rutinu i snažnu emotivnu vezu sa mnom. Posebno je istaknuto da dijete pokazuje strah pri spomenu tetke. Dijana je pocrvenjela.
Sudija je tada pogledao mene i rekao da je svjestan moje mladosti, ali i moje odgovornosti. Rekao je da se starateljstvo ne mjeri godinama, već djelima. U tom trenutku mi je srce skoro iskočilo iz grudi. Marko je i dalje čvrsto držao moju ruku.
Nakon kratke pauze, sudija je donio odluku. Dodijelio mi je puno starateljstvo nad Markom, uz strogo ograničen kontakt Dijane i Gorana. Rekao je da fond ostaje isključivo za Markove potrebe i pod nadzorom suda. Dijana je zanijemila.
Marko me pogledao zbunjeno, a ja sam mu šapnuo da idemo kući. U hodniku suda me je zagrlio najjače što je mogao i rekao: „Znao sam da ćeš pobijediti.“ U tom trenutku sam prvi put zaplakao pred njim. I nisam se stidio.
Dijana je pokušala da me zaustavi ispred zgrade suda, govoreći da sam joj „uništio život“. Rekao sam joj mirno da ga je sama uništila onog trenutka kada je dijete pretvorila u bankomat. Okrenuo sam se i otišao bez osvrtanja. Nisam više imao šta da joj kažem.
Narednih dana smo se polako vraćali rutini. Marko je ponovo počeo da se smije bez straha i da spava cijelu noć. U školi je rekao učiteljici da sada „njegov brat sve rješava“. Te riječi su mi dale snagu kakvu nikad ranije nisam imao.
Vratio sam se na fakultet uz fleksibilan program i nastavio raditi, ali s manje panike. Znao sam da više niko neće pokušati da mi otme brata. Fond nije bio luksuz, već sigurnost za njegovu budućnost. I koristio sam ga tačno onako kako su roditelji željeli.
Naučio sam da porodica nije uvijek krv, već izbor i borba. Nekad te najveći neprijatelji nose isto prezime kao ti. Ali isto tako, ljubav može da te natjera da odrasteš preko noći. Ja sam to naučio na najteži način.
Danas, kada Marko pita za mamu i tatu, kažem mu istinu, ali i da nisu otišli bez razloga. Kažem mu da su ostavili mene da brinem o njemu. I da ću to raditi dok god dišem. To nije obećanje koje olako dajem.
Imam tek devetnaest godina, ali sam naučio više nego mnogi u cijelom životu. Izgubio sam roditelje, ali nisam izgubio brata. A to je pobjeda koju niko više ne može osporiti.
data-nosnippet>
