Kad sam mu rekla da sam trudna, nisam očekivala da će mu prvo pitanje biti — „Jesi li sigurna da je moje?“
Stajao je u dnevnoj sobi, gledao me hladno, kao stranca. Čovjeka kojeg sam voljela više od svega nisam prepoznavala u tom trenutku.
„Naravno da je tvoje,“ rekla sam, dok su mi oči bile pune suza. „Zar stvarno misliš da bih lagala o takvoj stvari?“
On se samo nasmijao. „Znaš šta, ja za ovo nisam spreman. Nisam tražio da postanem otac.“
Tog dana spakovao je torbu i otišao, ostavivši me da stojim sama, s rukom na stomaku i glavom punom pitanja.
Nisam znala gdje ide, ni hoće li se ikada vratiti. Samo sam znala da mi je u trenutku slomio i srce i život.
Nekoliko sedmica kasnije, dok sam pokušavala da preživim sama, stigla mi je poruka s njegovog broja. U njoj je pisalo: „Znam da si ljuta, ali moraš da znaš istinu o meni — i o našem djetetu.“
Držala sam telefon u ruci i čitala poruku iznova, kao da će mi ponovljeno čitanje otkriti neko novo značenje. „Znam da si ljuta, ali moraš da znaš istinu o meni — i o našem djetetu.“
Srce mi je tuklo kao ludo. Nisam znala da li da odgovorim ili da obrišem poruku i zauvijek zaboravim na njega.
Ali nisam mogla. Otkucala sam samo: „Koju istinu?“ Odgovorio je gotovo odmah. „Ne mogu da ti napišem. Moram da ti kažem uživo.“
Poslala sam mu adresu, iako sam se tresla. Nisam znala da li želim da ga vidim ili da ga udarim.
Došao je kasno uveče. Kad sam otvorila vrata, izgledao je kao čovjek koji nije spavao danima. Lice mu je bilo blijedo, pogled slomljen. „Izgledaš kao da si vidio duha,“ rekla sam.
„Vidim ga svaki put kad se pogledam u ogledalo,“ odgovorio je tiho. Sjeli smo. Tišina između nas bila je teža od svih riječi. „Rekao si da mi moraš nešto reći,“ podsjetila sam ga.
Pogledao me pravo u oči. „Znaš da sam bio odrastao bez oca,“ počeo je. „Majka mi je uvijek govorila da je otišao kad sam bio dijete. Ali nedavno sam saznao da nije otišao — ubio se. I to… zbog mene.“Zaledila sam se.„Šta?“
„Bio sam mali,“ nastavio je, „a on je imao problema s dugovima, alkoholom, i jednom noći, kad je majka htjela da ode, on je rekao da će radije sve okončati nego da nas izgubi. Odrastao sam s krivicom. Mislio sam da svako koga volim, kad postane previše vezan za mene, na kraju pati. Kad si rekla da si trudna, u meni se sve vratilo. Uplašio sam se da će i naše dijete završiti s ocem koji će mu jednog dana nanijeti bol. Pa sam otišao.“
Nisam znala da li da plačem ili da vičem. „Pa si me ostavio samu, da bi me ‘zaštitio’? To ti je bilo rješenje?“
„Znam da je glupo,“ rekao je i pokrio lice rukama. „Ali bio sam slomljen. Mislio sam da ako odem, ti i dijete ćete biti sigurni. Bez mene, bez mog tereta.“
Suze su mi same tekle. „A šta je s mojim teretom? S noćima koje sam plakala sama? S djetetom koje ću podizati bez oca?“ Podigao je pogled. „Zato sam došao. Jer želim da pokušam. Želim da popravim ono što sam uništio.“
„Prekasno je,“ rekla sam kroz suze. „Ti si otišao kad mi je bilo najteže.“ „Znam,“ rekao je, glasom punim bola. „Ali molim te, bar mi dozvoli da budem prisutan. Ako ništa drugo, da dijete zna da ima oca koji ga voli.“
Dugo sam ćutala. U meni je bjesnio rat između bola i sažaljenja. „Ne znam mogu li ti oprostiti,“ rekla sam iskreno. „Ne tražim oproštaj,“ rekao je. „Samo priliku da dokažem da sam se promijenio.“
Nekoliko sedmica kasnije, rodila sam dječaka. Bio je tu. Stajao je ispred bolničkog stakla, držeći plišanog medu u ruci, dok su mu suze klizile niz lice. Nisam mu ništa rekla. Samo sam mu pustila da vidi sina.
Dani su prolazili, a on je dolazio svakog jutra, sjedio u čekaonici, pomagao sestrama, nosio pelene, i ništa nije tražio zauzvrat. Jednog dana, kad sam ga vidjela kako uspavljuje bebu i tiho pjevuši, nešto se u meni slomilo.
„Znaš,“ rekla sam, „mislila sam da više nikad neću moći da ti vjerujem. Ali kad ga držim u rukama i vidim koliko ti liči, shvatim da nije sve izgubljeno.“
Podigao je pogled, oči pune suza. „Znači…?“ „Znači da počinjemo iz početka. Ali ovaj put, ako ponovo odeš — nema povratka.“
Nasmijao se kroz suze. „Ne idem više nigdje.“ Dok je držao sina u naručju, prvi put poslije mjeseci osjetila sam mir. Nije to bila bajka. Nismo bili savršeni. Ali bili smo živi. I to je bilo dovoljno.
