Obično je bila direktna i profesionalna, ali ovog puta zvučala je tiše nego inače. Rekla je da „ovo nije za tuđe uši“ i zamolila me da zaključam kancelariju.
Sjeo sam preko puta nje dok je ona nervozno prelistavala neke papire. Nisam razumio zašto je toliko uznemirena ako je razgovor trebalo da bude pozitivan. Osjećao sam kako napetost raste svakom sekundom.
Zatim je ustala, prišla prozoru i duboko udahnula, kao da traži snagu da nešto izgovori. Okrenula se prema meni, pogledala me ozbiljnije nego ikada — i rekla mi uslov koji me je potpuno oborio s nogu.
Kada je šefica konačno otvorila usta, njen glas je drhtao na način kakav nikada ranije nisam čuo. Rekla je da se dugo dvoumila da li uopšte da pokrene ovu temu. Već tada sam znao da priča ide u smjeru koji nisam očekivao.
Objasnila je da se firma nalazi u nezgodnom periodu i da su budžeti striktno ograničeni. Rekla je da zaslužujem povišicu, da je to jasno svima, ali da postoje određene prepreke. U njenim očima se vidjelo da joj je teško da govori.
Zatim je povukla stolicu i sjela bliže, kao da želi da ton razgovora bude iskreniji i ličniji. Rekla je da se u posljednjih nekoliko mjeseci skupljalo više problema koji nisu vidljivi timu. To me je iznenadilo jer sam mislio da sve funkcioniše normalno.
Spomenula je da je uprava postavila nove zahtjeve za sve odjele i da niko neće dobiti povišicu bez dodatnog angažmana. Nisam znao šta to znači i osjetio sam nervozu kako mi se širi kroz tijelo. Pitao sam se da li se moj trud uopšte vidi.
Šefica je duboko udahnula i rekla da bi želela da preuzmem dodatnu odgovornost u timu. Ne zato što mora, već zato što vjeruje da sam jedini dovoljno pouzdan. Te riječi su me iznenadile više nego što sam očekivao.
Rekla je da joj treba neko ko će voditi novi interni projekat koji će odrediti reputaciju cijelog odjela. Nije govorila o lakom poslu, već o projektu koji traži vrijeme, posvećenost i mnogo dodatnog rada. Bilo je jasno da će sve pasti na moja leđa.
Dodala je da uprava traži rezultate prije nego što potvrdi bilo kakve povišice. Rekla je da zna koliko sam vrijedan, ali da im moram dokazati ono što ona već vidi. U njenom pogledu se osjećala mješavina brige i poštovanja.
Sjeo sam dublje u stolicu, pokušavajući da shvatim sve što čujem. Sa jedne strane, zvučalo je kao ogromna šansa. Sa druge strane, znao sam da će mi život postati dvostruko naporniji nego sada.
Šefica je otvorila fasciklu i pokazala mi dokumente vezane za projekat. Bila je to ozbiljna lista zadataka, rokova i ključnih ciljeva. Dok sam ih pregledao, shvatio sam da bi ovo moglo biti prekretnica u mojoj karijeri.
Rekla je da ne želi da se osjećam primoranim i da imam pravo da odbijem. Ali takođe je dodala da bih, ako prihvatim, bio prvi u redu za unapređenje i povišicu. Bilo je jasno da vjeruje u mene više nego bilo ko drugi.
Objasnila je da je ovo njen lični uslov jer želi nekoga ko neće odustati na pola. Rekla je da zna da imam potencijal za veće pozicije i da je ovo način da to i pokažem. Te riječi su me pogodile jače nego što sam mislio.
Pogledao sam je i vidio kako čeka moj odgovor sa blagom nervozom. Bila je to rijetka situacija u kojoj sam osjetio ravnopravnost između nas. Nije govorila kao šefica — govorila je kao neko ko vjeruje u mene.
U tom trenutku sam shvatio da ne mogu samo odbiti nešto što bi moglo promijeniti moj profesionalni put. Da ne mogu ignorisati nečiju iskrenu vjeru u moje sposobnosti. I da se možda velike stvari dobijaju samo kroz hrabrost.
Rekao sam joj da prihvatam njen uslov i da ću dati sve od sebe. Njene oči su se odmah smirile, a u licu joj se vidjelo olakšanje. Kao da je čekala upravo taj odgovor.
Na kraju razgovora ustala je, pružila mi ruku i rekla: „Sada počinje ozbiljan posao — ali jednog dana bićeš mi zahvalan.“
I dok sam napuštao kancelariju, shvatio sam da je ono što me je oborilo s nogu zapravo bila činjenica da neko vidi moj potencijal više nego ja sam.
