Jednog dana sam otišla u tržni centar da sebi kupim nešto lijepo, jer vjerujem da godine nisu razlog da se žena zapusti. Iza pulta je stajala mlada djevojka, jedva dvadesetogodišnjakinja, glasno pričajući telefonom i psujući bez imalo srama. Cijela radnja je slušala njen razgovor, ali nju to očigledno nije zanimalo. Nakon nekog vremena izabrala sam haljinu i prišla kasi.
Ljubazno sam je pitala da li mogu dobiti drugi broj, a ona je uz teatralni uzdah zakolutala očima. U telefon je promrmljala da će se javiti kasnije jer ima „još jednu ovdje“, gledajući me s gađenjem. Zamolila sam je da bude pristojnija i pitala šta to znači. Tada mi je, bez imalo zadrške, rekla da ima pravo da me izbaci iz radnje i da je ta haljina bila za mene prije četrdeset godina.
Ruke su mi zadrhtale dok sam ispuštala haljinu, potpuno zatečena onim što sam čula. Izvadila sam telefon da snimim situaciju, ali je ona prišla i grubo mi ga istrgla iz ruke. U tom trenutku je iz prostorije za osoblje izašla žena mojih godina. A onda sam čula riječi koje su sve okrenule naglavačke.
Žena koja je izašla iz prostorije za osoblje bila je otprilike mojih godina i nosila je ozbiljan izraz lica. Njena kćerka je odmah potrčala prema njoj i počela glasno da se žali. Rekla je da sam je vrijeđala i da sam rekla da je njihova roba grozna. Stajala sam u šoku, ne vjerujući šta slušam.
Majka me je pogledala pogledom koji je bio hladan i oštar. U rukama je držala laptop i kratko me odmjerila od glave do pete. Bez da me je išta pitala, okrenula se prema kćerki i pokušala da je smiri. U tom trenutku sam shvatila da se sprema nešto ozbiljno.
Duboko sam udahnula i mirno rekla da ništa od toga nije istina. Objasnila sam da sam samo tražila drugi broj haljine i zamolila za pristojnost. Rekla sam i da mi je telefon istrgnut iz ruke. Moj glas je drhtao, ali sam govorila jasno.
Majka je tada rekla da u njihovoj radnji postoji video-nadzor. To mi je prvi put dalo tračak nade. Rekla je da će odmah provjeriti snimke. Njena kćerka je naglo utihnula.
Sjela je za laptop i počela da premotava snimke pred svima. U radnji je zavladala tišina koja se mogla rezati nožem. Na ekranu se jasno vidjelo kako djevojka psuje na telefon. Zatim se vidjelo kako koluta očima kad joj se obraćam.
Snimak je pokazao i trenutak kada mi je istrgnula telefon iz ruke. Vidjela sam kako se izraz na majčinom licu mijenja iz sekunde u sekundu. Kćerka je pokušala nešto reći, ali ju je majka prekinula pogledom. Atmosfera je postala teška.
Majka je ustala i okrenula se prema meni. Rekla je da joj je žao zbog onoga što sam doživjela. Zatim se okrenula prema kćerki i pitala je da li ima nešto da kaže. Djevojka je gledala u pod i ćutala.
Tada je majka rekla rečenicu koju nikada neću zaboraviti. Rekla je da se tako ne razgovara ni s kim, bez obzira na godine. Objasnila joj je da poštovanje nije opcija, već obaveza. Glas joj je bio miran, ali čvrst.
Zatim me je zamolila da sačekam nekoliko minuta. Povela je kćerku u prostoriju za osoblje. Ostala sam stajati pored kase, još uvijek potresena. Nisam znala šta da očekujem.
Nakon desetak minuta, vratila se sama. Rekla mi je da je djevojka odmah udaljena s posla. Objasnila je da joj je to kćerka, ali da posao i porodica nisu isto. Te riječi su me duboko dirnule.
Izvinila mi se još jednom i ponudila popust na kupovinu. Rekla sam da mi popust nije bitan, već poštovanje. Ona je klimnula glavom i rekla da me potpuno razumije. U tom trenutku sam osjetila olakšanje.
Uzela sam istu haljinu u drugom broju i mirno otišla do kabine. Dok sam je oblačila, ruke su mi se još blago tresle. Pogledala sam se u ogledalo i duboko udahnula. Znala sam da sam uradila pravu stvar.
Na izlazu iz radnje, majka mi je još jednom prišla. Rekla mi je da je zahvalna što nisam prešutjela. Objasnila je da bi u suprotnom njena kćerka mislila da je takvo ponašanje u redu. Ta iskrenost me je ganula.
Izašla sam iz tržnog centra sporim korakom. Osjećala sam se iscrpljeno, ali i snažno. Nisam se ponizila niti povukla. Sačuvala sam svoje dostojanstvo.
Kod kuće sam dugo razmišljala o svemu. Shvatila sam koliko ljudi ćuti da ne bi pravilo problem. Ali ćutanje često daje pogrešnima vjetar u leđa. Taj dan sam odlučila da više neću ćutati.
Godine me nisu učinile slabijom, već hrabrijom. Naučila sam da poštovanje nema rok trajanja. I da svako zaslužuje da mu se obraćaju kao čovjeku. To je lekcija koju neću zaboraviti.
