Samo nekoliko minuta nakon što sam uspavala bebu na grudima, svekrva je iznenada otvorila vrata spavaće sobe — a ono što je rekla u prvih pet sekundi izbrisalo mi je osmijeh s lica.
Muž je bio na poslu, a ja sam napokon osjetila kratki trenutak mira. Kuća je bila tiha, topla, a moja beba je lagano disala na mojoj koži. Nisam ni sanjala da će mi neko prekinuti taj trenutak — a pogotovo ne ona.
Vrata su se otvorila kao da sam ih ostavila širom, iako sam ih dobro zatvorila. Svekrva je stajala na ulazu s onim svojim pogledom punim prezira, kao da ja uopšte nisam majka njenog unuka, nego neka strankinja koja je zalutala ovdje.
Prišla je tako brzo da nisam imala vremena da reagujem. Stala je tik ispred mene, gledala bebu, pa mene — i onda izgovorila rečenicu koja mi je u trenutku oduzela dah. A ono što je rekla nakon toga — to me je natjeralo da zadrhtim dok sam držala vlastito dijete.
„Ti ne znaš da budeš majka“, rekla mi je svekrva, gledajući me onim istim pogledom kojim me je uvijek ponižavala, ali ovoga puta mnogo jače, mnogo okrutnije, kao da jedva čeka da me slomi dok mi je beba na grudima.
Osjetila sam kako mi se stomak stisnuo, kao da me zaboljelo nešto mnogo dublje od riječi. Nisam mogla da vjerujem da je neko u stanju da uđe u tuđi dom, u tuđi najintimniji trenutak, i da izgovori rečenicu koja udara pravo u srž bića.
Mogla sam da osjetim kako mi se ruke tresu, ne zato što mi je beba teška ili zato što sam umorna, nego zato što mi je neko usudio da dira ono što je najsvetije — moj odnos sa vlastitim djetetom. Svekrva je zakoračila još bliže i rekla: „Pogledaj kako ga držiš. Previše je nisko. Možda ga povrijediš. Možda čak i namjerno.“
U tom trenutku osjetila sam kako mi srce staje. Pogledala sam je kao da pokušavam da shvatim da li je to stvarnost ili noćna mora. Kako može iko da sugeriše da bih povrijedila svoje dijete? Kako može to reći glasno? Kako može to uopšte pomisliti?
Pokušala sam da ostanem mirna, ali su mi se oči napunile suzama. Nije to bio plač od slabosti. To je bio plač od šoka. Od bola. Od toga što neko baca najgoru moguću optužbu na majku nekoliko dana nakon porođaja.
Ali prije nego što sam išta rekla, ona je već krenula prema meni kao da će mi uzeti bebu iz ruku. „Daj ga meni“, rekla je. „Znaš da ja bolje znam.“
U meni se nešto probudilo, nešto potpuno primitivno, nešto što nisam ni znala da postoji dok nisam osjetila kako mi se tijelo steže i kako ga instinkt štiti brže od misli. Povukla sam bebu bliže grudima, kao da je cijeli svijet krenuo da je otme, i izgovorila sam samo jednu riječ:
„Ne.“ Nije bila glasna, nije bila oštra, ali bila je definitivna. Svekrva se zaledila kao da sam je udarila tim jednim slovom. „Kako to misliš ne?“, pitala je sa šokom, kao da prvi put u životu čuje granicu.
„Nećeš je dirati“, rekla sam ponovo, ovoga puta glasnije. „Nećeš joj se unositi u lice. Nećeš joj pričati kako treba da izgleda. Nećeš mi govoriti kako da budem majka.“ Svekrva je otvorila usta kao da želi da eksplodira, ali prije nego što je stigla da progovori, ulazna vrata su se otvorila.
Muž. Vratio se ranije. Stao je na prag i zastao kao da je pogodio zid kada je vidio scenu: ja uplakana, beba na grudima, svekrva nagnuta nadamnom kao da će da me otme iz života.
„Šta radiš?“, viknuo je, prvi put u životu onako kako nikada ranije nije vikao na nju. „Mama, šta ti radiš ovdje? Šta radiš njoj?“ Svekrva se okrenula prema njemu kao da je uvrijeđena što joj se neko suprotstavlja. „Pokušavam da spasim dijete“, rekla je. „U njenim rukama nije sigurno.“
Muž ju je gledao nekoliko sekundi, kao da pokušava da sabere sve što je čuo, sve što vidi, sve što je osjetio u toj sekundi. I onda je rekao rečenicu koja mi se zauvek urezala u srce. „Najsigurnija je u njenim rukama“, rekao je polako. „A ti ćeš sada da izađeš.“
Svekrva je problijedila. „Ti mene izbacuješ?“ „Izbacujem te iz njenog prostora“, rekao je. „Iz njene sobe. Iz njene blizine. Iz svega što se tiče naše bebe dok ne naučiš da poštuješ.“
Ona je pokušala da se izvuče iz situacije, da glumi povrijeđenu, da ga okrene protiv mene, ali ovaj put nije uspjela. On je otvorio vrata i rekao: „Izađi. Sada.“ Svekrva je izletjela, ljuta, povrijeđena, ali nemoćna.
Kada su se vrata zatvorila, ostala sam da stojim sa bebom na grudima, suze su mi tekle, ali ovaj put to nisu bile suze straha. To su bile suze olakšanja. Muž je prišao, zagrlio me i rekao: „Nisam znao da je toliko prešla granicu. Nikada više.“
Te noći, dok je beba spavala na mojim grudima, shvatila sam da se nešto promijenilo. Ne samo svekrva. Ne samo moj muž. Promijenila sam se ja. Postala sam majka koja zna da zaštiti svoje dijete.
Majka koja zna da kaže ne. Majka koja zna gdje je granica. I koja je spremna da je brani od svih.Čak i od njegove majke.
