Bila je to obična utorak ujutro. U hodniku sa žitaricama, videla sam umornog muškarca kako pokušava da smiri svoju ćerku. Mala je plakala, jecala, bacala se po podu, a on je izgledao bespomoćno.
“Treba li vam pomoć?” pitala sam.Nasmešio se sa olakšanjem. “Hvala. Samo sam ja i ona otkako nas je njena mama napustila prošle godine.”
Pružila sam devojčici kutiju pahuljica i plač je prestao. I tada sam je videla – narukvicu na njenoj ruci.Srebrni lančić sa malim krstićem. Onaj isti koji sam sahranila sa svojom ćerkom pre pet godina.
Srce mi je stalo. Kako je moguće da ga ona nosi?Nisam mogla da spavam danima. A kada sam konačno saznala istinu – slomila me je… i naljutila kao nikad pre.
Od tog dana nisam mogla da izbacim sliku narukvice iz glave. Otvorila sam stari album i pronašla fotografiju male Emilije u bolnici – na njenoj ruci je bila ta narukvica. Moj poslednji poklon, koji sam stavila u kovčeg pre nego što su ga zatvorili.
Pitala sam se da li mi je um prevario. Možda je slična? Ali ugravirano ime “Emily” na unutrašnjoj strani nije ostavljalo sumnju.
Vratila sam se u prodavnicu nekoliko dana kasnije i čekala. Oko podneva sam ih ugledala – on i devojčica, sada mirnija, s igračkom u rukama. Prišla sam mu i, drhtavim glasom, rekla:
“Možemo li da popričamo? Privatno?”Zatečeno me pogledao, ali klimnuo i povukao kolica u stranu.“Gospodine,” rekla sam, “moram da vas pitam za narukvicu. Na ruci vaše ćerke.”
On je spustio pogled na lančić. “Oh, to? Dobila ju je iz crkvene dobrotvorne prodavnice. Rekli su da je donirana pre nekoliko godina.”
Suze su mi napunile oči. “To je narukvica moje ćerke. Sahranila sam je s njom.”Njegovo lice se promenilo. “O Bože,” rekao je tiho. “Nisam znao.”
Objasnio mi je da je kupio narukvicu jer mu je ćerka tog dana bila tužna, i da joj je rekao da je to “anđelov poklon.”
Tada je i meni došlo da plačem. Nije bilo ničije krivice – ali činjenica da je narukvica završila kod nje probudila je nešto u meni.
Pitala sam da li bih mogla da je posetim. Počeli smo da se viđamo – na igralištu, u parku. Njegova ćerka, Lili, volela je da mi priča priče, a ja sam joj čitala bajke.
Jednog dana mi je prišla i rekla: “Ti si kao druga mama.”Te reči su mi probile srce i iscelile ga u isto vreme. Shvatila sam da možda nisam izgubila sve – da mi je život vratio priliku da dam ljubav koju nisam stigla da dam Emiliji.
Mesecima kasnije, on i ja smo postali bliski. Ne preko noći, ne iz očaja, već iz iskrene brige i podrške. Narukvica je ostala na Lilinoj ruci – nisam je uzela nazad.
Umesto toga, dodala sam drugi mali privezak sa inicijalima moje Emilije, kao simbol da je deo nje sada zauvek uz ovu devojčicu.
