Bio je mršav, u iznošenoj majici, sa gajbom kifli ispred sebe. Nudio ih je prolaznicima stidljivo, bez nametanja, kao neko ko se bori, ali ne želi da moli.
Kada sam mu pružio novac i rekao da ne treba ni da mi da kiflu, uslijedila je reakcija koju nisam očekivao. Odmahnuo je glavom, korak unazad, gotovo uplašen. Rekao je tiho: „Ne mogu to ponijeti kući.“
Zbunio me je koliko i rastužio. Njegove oči nisu bile oči djeteta koje se ne želi obogatiti — već djeteta koje ne smije učiniti nešto što bi mu trebalo biti najnormalnije. Shvatio sam da tu postoji priča koju krije već dugo.
A kada sam ga pitao zašto ne smije primiti pare, podigao je pogled i rekao nešto što me je natjeralo da spustim glavu.
Kad je napokon otvorio usta da mi odgovori, učinio je to jedva čujno, kao da se boji da ga neko ne čuje. Rekao je da ne smije ponijeti novac kući jer bi to, kako je tiho izgovorio, „pogrešno izgledalo“. Nisam shvatao šta želi reći, ali vidio sam da se bori sa sobom.
Objasnio mi je da njega niko nije poslao da prodaje kifle. Nije imao nikakvu dozvolu, nikakvu zaštitu, niti ikoga ko bi ga podržao. Rekao je da ih kupuje na akciji od pekare i preprodaje samo da bi zaradio nešto sitno. Ali kod kuće, to niko ne bi smio vidjeti.
Upitao sam ga zašto. Zastao je, duboko udahnuo, a onda rekao da ne želi da se iko kod kuće osjeća loše što on donosi novac, a oni ne. Rekao je da se boji da bi to nekoga povrijedilo, jer svi pokušavaju preživjeti na svoj način.
Pričao mi je o tome da kod kuće već dugo vlada tišina koja boli. Rekao je da se trude kao porodica, ali da je situacija takva da svaka marka nosi težinu — ne samo finansijsku, već i emocionalnu. Te riječi su mi se urezale u pamćenje.
Zatim je rekao da zato prodaje kifle daleko od svoje zgrade. Ne želi da ga poznanici vide, da ne bi bilo pitanja na koja ne zna kako da odgovori. Njegova skromnost bila je dirljiva, ali i bolna.
Rekao je da pare koje zaradi troši odmah. Kupi malo hrane, nešto osnovno, ništa previše. „Ako odnesem kući više nego što treba“, rekao je, „mislit će da sam uradio nešto pogrešno.“ To me pogodilo više nego što sam očekivao.
Slušao sam ga dok mi je objašnjavao da ne želi nikoga opterećivati. Da je lakše kad ljudi misle da samo luta po gradu. Rekao je da mu je ovako mirnije, jer niko ne gleda u njegovu kesu i ne postavlja pitanja.
Pogledao je kifle ispred sebe kao da su mu i teret i spas istovremeno. Djelovao je kao neko ko nosi odgovornosti koje ne pripadaju njegovim godinama. Bilo je nevjerovatno koliko je brige stalo u tako malo tijelo.
Upitao sam ga da li želi nešto pojesti odmah, jer je izgledao iscrpljeno. Rekao je da će pojesti tek kad završi prodaju — kada bude siguran da je barem nešto uradio za taj dan. To nije zvučalo kao odgovor djeteta, već nekog ko se bori da opstane.
Nakon nekoliko trenutaka tišine, tiho je rekao da mu je najgora stvar u svemu to što niko ne zna koliko pokušava. Rekao je da ljudi prolaze pored njega misleći da traži milostinju, a on zapravo pokušava zaraditi, pošteno i tiho. To mi je steglo grlo.
Ispričao mi je da se ponekad vrati kući sa samo jednom prodatom kiflom, ali da se tada pravi da je zadovoljan da niko ne bi brinuo. Rekao je da mu ne treba puno — samo da se brat nasmije kad vidi da je donio nešto za jelo.
Rekao je da je najviše srećan kada uspije kupiti mlijeko. Rekao je da to kod kuće najviše znači njegovom mlađem bratu, koji ga uvijek dočeka nasmijan, ne znajući odakle sve dolazi. Te riječi bile su i predivne i bolne.
Ponudio sam mu da kupim sve kifle, ali je odmahnuo glavom. Rekao je da je to previše i da će to izazvati pitanja kad dođe kući. Tražio je samo da mu kupim jednu, „za danas“. U tom trenutku sam shvatio njegovu borbu — on nije želio mnogo, samo dovoljno.
Kad sam ipak uzeo nekoliko kifli i platio, djelovao je kao da želi nešto reći, ali se bojao. Na kraju je tiho izustio: „Hvala što ste me pitali zašto.“ To mi je zvučalo kao najveća zahvalnost koju sam mogao dobiti.
Dok sam odlazio, okrenuo sam se još jednom. Vidio sam ga kako pažljivo slaže kifle, pripremajući se da nastavi dan kao i dosad — tiho, skromno, nevidljivo većini ljudi. Ali meni više nije bio nevidljiv.
I tada sam shvatio da ponekad najveće borbe vode najtiši među nama — oni koji ne traže aplauz, već samo malu priliku da prežive.
