Pomislila sam da je prsten, ali ono unutra bilo je nešto mnogo gore

Mislila sam da me muž iznenađuje za godišnjicu – ali ono što sam pronašla u kutiji me je nateralo da zadrhtim od šoka.

Marko je tih dana bio čudan. Stalno je nešto šaptao na telefonu, odlazio ranije na posao i vraćao se s osmehom koji nije objašnjavao. Kad god bih ga pitala šta sprema, samo bi rekao: „Videćeš uskoro.“

Pomislila sam da planira neko iznenađenje. Možda prsten, večeru, putovanje… Bližila se naša peta godišnjica braka, i bila sam iskreno uzbuđena.

Jednog jutra, dok je otišao po doručak, primetila sam malu kutiju u njegovoj fioci. Srce mi je poskočilo – sigurno je to poklon! Ali kad sam je otvorila, umesto nakita, unutra je bilo nešto što mi je oduzelo dah.

A ono što sam tada otkrila – sve je šokiralo. Kad sam otvorila kutiju, unutra nije bio prsten, nije bio ni komad nakita. Bio je to zlatni lančić s malim srcem – ugraviranim imenom koje nije bilo moje. „Tanja.“

U tom trenutku, svet se zaustavio. U grudima mi se sve stegnulo, ruke su mi se tresle. Nisam mogla da dišem. Srce mi je tuklo kao ludo, a glava mi se vrtela. Pitala sam se — možda je za sestru, koleginicu, rođaku? Ali duboko u sebi sam već znala odgovor.

Vratila sam kutiju u fioku, ali nisam mogla da se smirim. Ceo dan sam razmišljala. Kad se Marko vratio, pokušala sam da se ponašam normalno, ali me izdalo lice.

„Šta ti je?“ pitao je. „Ništa,“ odgovorila sam hladno. Posmatrala sam ga kako jede, kako priča, kako se smeje – a meni su u glavi odzvanjale samo dve reči: „Za Tanju.“

Narednog dana sam odlučila da proverim. Kad je otišao na posao, uzela sam njegov laptop. Pronašla sam poruku – kratku, ali dovoljnu da mi slomi dušu. „Jedva čekam da joj vidim lice kad otvori poklon. Biće to naš trenutak.“

Zemlja mi se srušila pod nogama. Nisam plakala. Samo sam sedela, ukočena, sa pogledom u ekran. Sve ono poverenje, godine, planovi – nestali su u jednoj rečenici.

Uveče, kad se vratio, čekala sam ga u dnevnoj sobi. Na stolu je bila kutija. „Zaboravio si ovo,“ rekla sam tiho. Zbunio se. Pogledao je u mene, pa u kutiju. „Kako si…?“ „Otvorila? Lako. Kao i ti svoje laži.“

Pokušao je da priđe, ali sam ustala. „Za koga je, Marko?“ „Nije to ono što misliš,“ rekao je brzo. „Tanja je koleginica. Pomogla mi je oko nečega… to je samo zahvalnost.“

„Zahvalnost sa ugraviranim srcem?“ pitala sam. „I poruka o ‘našem trenutku’? Znaš li da sam te branila pred svima, uvek?“

On je ćutao. Pogled mu je pao, ruke su mu visile pored tela. Nisam želela da čujem izgovore. Bilo je prekasno.

„Znaš šta boli najviše?“ rekla sam. „Ne to što si me prevario, nego to što si me gledao u oči svaki dan i glumio da me voliš.“ Spustio je glavu. „Nisam te prestao voleti.“ „Onda zašto?“ pitala sam. „Zašto?“

Tišina. Duga i teška. Samo se čuo sat na zidu. Uzela sam kutiju i pružila mu je. „Odnese joj. I kad joj je staviš oko vrata, reci joj da je dobila poklon koji je trebalo da bude moj.“

Okrenula sam se i otišla. Ispred zgrade je duvao vetar, hladan, ali osvežavajući. Kao da sam posle dugo vremena ponovo disala.

Nisam znala kuda idem, ali sam znala jedno – više nikada neću dopustiti da neko u meni pronađe slabost, pa je koristi protiv mene.

Nekoliko dana kasnije, poslao mi je poruku: „Žao mi je. Bila si najbolja stvar u mom životu.“ Nisam odgovorila. Jer nisam želela da mu budem stvar.