data-nosnippet>
Na dan sahrane mog oca, stajala sam kraj kovčega i drhtala, pokušavajući da zadržim suze. Ali kad sam pogledala u gomilu ljudi koji su došli da se oproste od njega, ugledala sam lice koje mi je potpuno zaledilo krv u žilama.
Bio je to mladić koji mi je prišao prije samo mjesec dana u prodavnici i rekao: „Izvinite, ali mislim da imamo istog oca.“ Tada sam se nasmijala, misleći da se šali. Danas, kad sam ga vidjela kako stoji pored sveštenika, više nisam mogla da se nasmijem.
Prišao mi je, tiho, kao da se boji da ga iko čuje. „Žao mi je što se ovako srećemo,“ rekao je. „Znao sam da ćeš doći.“
„Ko si ti?“ pitala sam, glasom koji mi se slomio. Nasmiješio se tužno i pokazao prstom prema kovčegu. „On je bio i moj otac,“ rekao je. Zemlja mi se pomjerila pod nogama.
A ono što je kasnije izgovorio pred cijelom porodicom — promijenilo je sve što sam mislila da znam o svom ocu.
Nisam mogao da dišem. Stajao sam kraj kovčega, gledajući u tog mladića koji je tvrdio da je moj brat, i pokušavao da shvatim da li sanjam.
„Šta to pričaš?“ upitao sam, glasom koji mi je drhtao. „To nije moguće.“ On je klimnuo glavom. „Znam da zvuči ludo, ali… imam dokaze. Fotografije. Pisma. I — test.“
Izvadio je iz džepa kovertu i pružio mi je. U njoj je bila stara fotografija mog oca, zagrljenog s mladom ženom, i dvoje djece. Jedno od njih bio sam ja, a drugo — on.
U stomaku mi se stvorila praznina. „Ovo je nemoguće,“ rekao sam. „Moj otac nikada nije imao drugu porodicu.“
„Jeste,“ odgovorio je mirno. „I to nas je najviše boljelo. Odrasli smo misleći da nas je napustio jer je morao. Nisam znao da je imao još jedno dijete. Dok ga nisam vidio sa tobom u novinama prije par godina.“
Svi su nas gledali. Majka je stajala nekoliko metara dalje, blijeda kao zid. „Mama,“ rekao sam, „je li ovo istina?“
Nije odgovorila. Samo je spustila pogled. „Reci mi!“ viknuo sam. „Jeste,“ šapnula je. „Znala sam.“ Osjetio sam kako mi se svijet ruši. „Znači, cijeli moj život bio je laž?“
Ona je zaplakala. „Htio te zaštititi. Htio je da imaš normalan život. On nije mogao da bira između vas.“ Okrenuo sam se prema mladiću. „Kako se zoveš?“
„Marko,“ rekao je. „I nisam došao da pravim scenu. Samo sam htio da ga sahranim kao čovjeka koji je bio — otac obojici nas.“ Njegove riječi su me pogodile jače nego bilo šta drugo. U njima nije bilo bijesa. Samo tuga.
„Znaš,“ rekao je tiho, „nije bio loš čovjek. Samo slab. Obećavao je da će nas spojiti kad dođe vrijeme. Ali vrijeme mu je isteklo.“
Svi su ćutali. Sveštenik je stajao pored kovčega, zbunjen. „Hoćete li da nastavim?“ pitao je tiho. Klimnuo sam. Marko i ja smo stajali rame uz rame dok su počele molitve.
Kasnije, kad su ljudi otišli, ostali smo sami. „Ne znam šta da mislim,“ rekao sam. „Ni ja,“ odgovorio je. „Ali možda ne moramo ništa misliti odmah. Možemo početi ispočetka.“
Pružio mi je ruku. Pogledao sam ga i shvatio da su mu oči iste kao moje — iste one koje sam naslijedio od oca. Stisnuo sam mu ruku.
„Ako je on bio slab, mi ne moramo biti,“ rekao sam. Marko se nasmiješio. „Znači, brat?“ „Brat,“ rekao sam. Tog dana sam izgubio oca — ali sam pronašao istinu, i nekoga koga nisam znao da tražim.
Kasnije, kad sam otišao kući, pronašao sam staru kutiju u kojoj je otac čuvao pisma. Na jednom od njih, u njegovom rukopisu, pisalo je:
„Ako ikada pronađu jedno drugo, molim vas, ne krivite mene. Samo volite više nego što sam ja znao.“ I tog trenutka sam znao da, koliko god bio težak, oproštaj je jedini način da prošlost ne uništi ono što je ostalo.
