Stajao sam na stočnoj pijaci spuštene glave, dok je kupac brojao pare, a pored mene su mirno stajali Garonja i Sivonja, moji hranitelji i moja porodica. Drhtavom rukom sam pomazio Garonju po njušci i šapnuo novom gazdi da ih čuva i da ih nikad ne udara. U tom trenutku sam već znao da ostajem bez svega što me je držalo na nogama.
Da bih školovao sina jedinca u velikom gradu, morao sam da učinim ono što mi je kidalo dušu — da prodam svoja dva vola koja su mi bila kao djeca. Bez njih sam bio samo pola čovjeka, ali ljubav prema djetetu bila je jača od ljubavi prema zemlji. Dok je trgovac brojao novac za fakultet, ja sam se opraštao šapućući im kao ljudima.
A onda se Garonja okrenuo, pogledao me svojim velikim crnim okom, i iz njega je skliznula suza koja mi je pala pravo na ruku. Noge su mi se odsjekle i pao sam na koljena pred svima. Tada još nisam znao da će taj trenutak zauvijek ostati urezan u mojoj duši — kao cijena roditeljske žrtve koju niko ne vidi…
Ruke su mi drhtale dok sam pokušavao da se pridignem iz prašine, a ljudi oko mene su stajali nijemi, ne znajući da li da mi pomognu ili da se sklone. Kupac je spustio novac na sto i tiho rekao da je dogovor ostao isti. Ja sam samo klimnuo glavom, jer riječi više nisam imao.
Garonja i Sivonja su stajali mirno, vezani konopcima, gledajući me kao da čekaju da im kažem da je sve bila greška. Pomilovao sam im čela posljednji put i osjetio kako mi se srce raspada na komade. Šapnuo sam im da budu dobri i da slušaju novog gazdu.
Ljudi su se polako razilazili, ali niko nije mogao da sakrije suze u očima. Jedna žena je prekrila lice maramom, a jedan starac je okrenuo glavu da ne gleda rastanak. Stočna pijaca tog dana nije bila pijaca, nego mjesto tihe žalosti.
Novi gazda je poveo volove prema kamionu, a ja sam ih pratio pogledom dok su se udaljavali. Garonja se još jednom okrenuo, kao da želi da zapamti moje lice. Taj pogled me je boljelo više nego sav rad u polju.
Vratio sam se kući sam, bez zvuka njihovih kopita iza sebe. Dvorište je bilo prazno, a jasle su zjapile otvorene. Sjeo sam na prag i dugo gledao u zemlju koju više nisam imao s kim da obrađujem.
Prve noći nisam mogao zaspati. U ušima mi je odzvanjao njihov dah, a u grudima je bilo prazno kao u štali. Pitao sam se da li sam učinio pravu stvar, iako sam znao odgovor.
Pisao sam sinu da je novac poslat i da uči vrijedno. Nisam mu rekao kako sam ostao bez svojih hranitelja. Nisam želio da nosi moju bol sa sobom u grad.
Dani su prolazili sporo, a ja sam učio da živim bez njih. Svako jutro bih se instinktivno okretao prema štali, pa se sjetio da je prazna. Čovjek se navikne na sve, ali neke tišine nikad ne utihnu.
Komšije su dolazile na kafu, pokušavajući da me oraspolože. Govorili su da sam uradio veliku stvar za sina. Ja bih se samo blago nasmiješio.
Godinama kasnije, sin je završio fakultet i postao inženjer. Došao je kući sa diplomom i suzama u očima. Zagrlio me je snažno, ali ja sam u tom zagrljaju vidio dva para očiju koja više nikad neću sresti.
Rekao mi je da je sve ovo zbog mene. Da bez mene ne bi uspio. Ja sam mu rekao da nikad ne zaboravi odakle je krenuo.
Kad sam ostario, često sam sjedio ispred kuće i gledao put prema pijaci. U mislima bih ponovo vidio Garonju i Sivonju kako stoje pored mene. Ti prizori su me pratili do kraja.
Nisam žalio zbog sina, ali sam tugovao za njima. Jer čovjek može podnijeti siromaštvo, ali teško podnosi rastanak od onih koji su mu bili porodica. To je cijena roditeljske žrtve.
Pred smrt sam zamolio sina da se uvijek odnosi prema životinjama sa poštovanjem. Rekao sam mu da one razumiju više nego što mislimo. Klimnuo je glavom i obećao.
I danas, kad neko spomene stočnu pijacu, znam da tamo nisam prodao samo volove. Tamo sam ostavio dio sebe. A to je nešto što se nikad ne vraća.
